Nova Evropa

претације дјела као умјетничке цјелине. Од пијелога репертоара ове „групе“ било је ваљда „Село Степанчиково“, по превалентном удјелу протагониста ГГ. Џавлова и Масалитинова, најтипичнија представа Художественога Театра, како он наступа у својој кући.

Да се Чеховљев театар, из којега су и настале позоришне идеје Художественика, најбоље покрива с њиховим методама, нема никакове сумње. У својој бити то је ипак један конзеквентни реализам, исто као што се не може никојом дијалектиком занијекати реализам Чеховљева литерарног дјела. Истина, да је коначни дојам те глуме тако одуховљен, ла се средства губе у невидљиво; али је пут до тога дојма толико везан о животну збиљу, да се подражавању животне збиље никако не може опредијелити тек друго мјесто. Љетошње представе Чехова, које силом прилика нису биле на висини пријашњих, јасно су то баш тиме утврдиле. Оно тапкање по траговима живота до посљедних скровишта животне истине, минуцијозни изражај свега што чини спољашну појаву човјека, што открива извањски у гести, гласу, и боји ријечи његов духовни живот од трзаја мисли до потреса афеката, то је неминовни реквизит дојмова позоришних који чине једну класичну представу Художественика. Само се у тому крију посљедњи разлози, да је за успјех толико одлучна конгруенција умјетникове појаве с лицем у драми, — Колико нам је љетос мањкала напримјер доста незнатна фигура парискога лакаја из прве представе „Трешњика"! За Станиславскога приповиједају, да је након годину дана проба одустао од улоге пуковника у „Селу Степанчикову“, јер се није осјегао довољно официром изван службе, Отуда долази и провербијална употреба стотину покуса, који дају глумцу у интеријеру, маски, костиму, и у саобраћају с другима, сигурност и природност, у којој је пјесник гледао своја лица. Ако се дојам тако настале глуме онда опет причиња као да садржи саме апстрактне елементе, ипак он зато у својој бити није друго него једно вјерно подражавање животу. Само упорним гледањем, кадикад и унаточ тога тек случајно, гледаоци замјеЋују оне готово микроскопске ситнице из живота, које подражавају Художественици на позорници, На представи „Ујака Вање“ опазио сам случајно како Павлов-Тељегин, кад су га отправили као незванога у обитељској распри (3. чин), сједа подаље, али се за час диже са столца и прилази старој дадиљи, да јој пришапне оно што му нису допустили изговорити гласно, Зар то није један фамозан детаљ! Низ такових детаља оживљава магички сцену, продуховљује истином живота, и издиже гледаоце у сфере једне непојмљиво емотивне умјетности, Управо због тога се сваки догађај на сцени рјешава сценске и животне конвенције, и допире чисто психички као

248