Nova Evropa

непосредно до нас, до у наше чувствено доживљавање, И ту нас стизава са толиком елементарном снагом, да нам на часове засузе очи као и оним примитивним гледаоцима, ако и не од ганућа њихових а оно сигурно од екстазе умјетничких емопија, које прелазе смиреност нашег сучувствовања с догаБајима на позорници,

Овакова игра получује силне успјехе, али крије у себи и велике опасности, Између момената који кулминирају у највишим умјетничким ефектима, и момената који, из какових му драго разлога, заостају, настаје силан јаз, Неудовољено се ишчекивање преобраћа у непомирљиву критику онога што нас је разочарало. Методе Художественика дјелују успјешно само онда кад су до краја проведене, а то зависи о безброју случајности, којима може удовољити само једна смирена и ничим несметана умјетничка работа. У томе је ваљда разлог, што се художествене методе не дају лако имитирати, па можда и разлог, што се након художествених представа тако критично, зловољно, и тешко прилагођујемо представама произашлим из других метода.

Ипак идејни вође Художественога Театра, Станиславски и Њемировић-Данченко, нису били реформатори модернога театра у смислу остварења нових позоришних идеја. Театар је најнеподесније тле за домишљање. ихова је заслуга — а то је било уједно и најсигурније јамство успјеха —, да су они примијенили низ дубоких дојакошњих искустава театарскога живота на свој модерни театар. Помишљам притом поглавито на најсавршенију репрезентацију глумачку, на театар јапански, аралела између оба театра, Художественога, који познајемо, и јапанскога (како га је предочио врло поуздан очевидац Карл Хагеман у својој књизи непроцјењиве вриједности „Игре народа“), има за чудо много додирних момената, Најстарији и најсавршенији јапански театар репрезентирају такозване но-игре. Случајно је основни карактер тих драма. лирско-епски, а не битно драматски, управо као у Чеховљевим драмама; и у њима превладава будистичко-песимистично назирање о свијету; изражајна средства до краја су једноставна, протагонисти носе дрвене кринке, прате своје монологе и дијалоге вазда устаљеним кретњама, одређени су им дапаче кораци и окрети, па ипак и уз такву стегу или боље, унаточ такове стеге постизавају силну снагу изражаја. Гледалац — зато што се непрестано радио симболичким мотивима — мора неуморно пратити игру, услијед чега настаје између публике и глумца много ужи контакт него код нас у Европи; треба полетнија фантазија, недохитљива заинтересованост, и велики напор живаца. Гледање но-игара је скупо плаћен ужитак, али задовољава баш због тога што га гледалац себи сам спрема стварајући заједно с умјетником, И чувствои ин-

249