Nova Evropa

су народни задружни покрети и територијално били ограничени на оне крајеве у бившој Аустроугарској Монархији гдје су живили Хрвати, односно Срби. Код вјересијских удруга свега тога нема. За њихово оснивање дала је иницијативу сама држава, и оне су се оснивале подједнако у свим крајевима такозваних земаља круне Св. Стјепана. У ствари, ова институција представљала је реализацију једне веома лијепе идеје, која уосталом није била ни најмање нова, а понајмање маџарска. У њој је копирана, углавном, једна француска установа још из године 1884, која је касније у многочем модификована, о оснивању вјересијских благајна [„caisse di credit“, „сајззе де стеф! абпсоје пиише!“, и слично), Начела мапарских удруга била су: једна средишња задружна вјересијска установа за читаву краљевину, давање јакога фонда из државних средстава за почетак, одобравање трајних кредита из државних средстава (и то што бескаматно а што уз посве ниске камате), опрост од пореза, такса, биљеговине и поштарине, државна контрола, оснивање локалних задруга са ограниченом одговорношћу (народне задруге осниване су на темељу неограничене одговорности), давање јефтинога кредита занатлијама и земљорадницима, благи поступак с немарним дужницима. Закон о Вјересијским Удругама издан је 1898 године; а средишњица (Савез Задруга), основана у Будимпешти под именом „Земаљска Средишња Вјересијска Удруга", имала је полуофицијелни карактер, У појединим покрајинама имала је своје огранке, који су се звали „Заступство ЗСВУ у Будимпешти", У Хрватској и Славонији била су два таква заступства: једно у Загребу, а друго у Осијеку. Ова заступства била су посредници међу средишњицом у Будимпешти и мјесним задругама. Мјесне задруге ницале су као гљиве иза кише, па их је за кратко вријеме било у читавој држави на више хиљада. И данас их још има у подручјима која су припала нашој држави, у свему 483. Иако је читава наша јавност гракнула на тај покрет, као на очити покушај маџаризације, т. ј. стварања финансијалне овисности од, Свете Круне Св, Стјепана“, он се је ипак нагло ширио. Под притиском власти морали су се дати у његову службу нарочито опћински чиновници и учитељи, Но ширење овога покрета није заправо ни требало тога притиска, јер су те задруге и њихови чланови имали раније неслућене и непознате погодности, Док су наше народне задруге већ на првом кораку у живот имале да се боре са веома великим потешкоћама (мучне формалности са записницима, правилима, приступницама, овјеровљавањем потписа, високе пристојбе за протоколацију, итд.), дотле је код вјересијских удруга поступак поједностављен, а пристојбе и биљеговине нису се уопће плаћале. Зачлањење је олакоћено

284