Nova Evropa

palanka, i to izgubljena ovde, medju ovih sedam do osam milijona mjujorških stanovnika,

· Nije mi namera, da predlažem osnivanje kakve nove »Narodne Odbrane« za »braću pod tudjinskim jarmom«., niti da pokrećem »mitinge« za oslobodjenje, ili da inmspirišem uvodne članke, Država, uostalom, nije baš sasvim zaboravila na ovi palanku, iako su je geografi zanemarili, te joj je vlada poslala svoje činovnike. I tako imamo sada ovde jednog Generalnog Konzula sa osobljem, koji je otprilike kao neki sreski načelnik minus apsana, Imamo jedan Emigracijoni Komesarijat, koji bi bio kao neko poresko odeljenje, I imamo, najzad, vojsku, u licu jednog vojnog izaslanika (ili možda. i više), A imamo mi ovde i banaka, — dve fri banke, Imamo i crkava, i »narodnih domova«, i advokata, i doktora, i novinara sa novinama, hej još i te kakve novinare! Imamo i trgovina, i agencija, i hotela, i imamo ponos maš, diku našu, stub maše nacijonalne svesti, stožer svih naših srpsko-hrvatsko-slovenačkih osećanja, ono Što nam nijedno Kosovo, nijedna uredba, nijedna nagodba, niJedan paša i nijedan ban oteti nisu mogli, a to su kavane naše, gde nam se kujna naša i jezik naš čuvaju, i svakog dana ummožavaju i rasprostiru,

Ima nas nekoliko hiljada, Zapali ovde iz svih krajeva troimene države, skupili smo se tako u jednu grupu, pa iako rasejani po celom gradu ma milje daljine, iako razbijeni u hiljadu društava, ipak živimo mašim, posebnim životom, i čvrsto se držimo svih naših svetih palanačkih tradicija, Pominjemo Miloša i Marka, i Bana Jelačića i Nikolu Crnogorskog, i psujemo boda i kumovsku slamu, i pljuckamo. gledajući snishodljivo i sa saučešćem na ovaj »zapadni svet«, kako se muči i kuburi kao lud, Hej, da vi znate samo što bismo mi mogli, kako bismo mi njih »ufiksali« sve ove sa »Zapada«, kako bismo im mi pritegli opanke — samo kad bismo hteli, Ovako, mi bar znamo ko smo mi, i da mi nismo mačji kašalj, i da smo ovde došli samo slučajno, da nakupimo koji milijon dolara ako nam se to prohte, pa da se vratimo kući i da budemo rentijeri, i opet sedimo pred kafanom, i pljuckamo, i pominjemo Miloša i Marka,

Poneko se odi nas otrgne, s vremena. na vreme, izgubi se u onim masama, Ko zna kakve su mu lutke došle u glavu! Nema ga, nema ga, mesecima ga nema — pa se tek opet pomoli

neko jutro na kafanskom pragu, i kaže stidljivo: — O, ser bus, gle pa svi ste tul.,., A mi ga ostali nežno prekorimo za privremeno izdajstvo. — Tako se nedavno otrgao i jedan moj pri-

jatelj, i ja mu napisao ovu elegiju, pa kako mi nijedan od naših palanačkih urednika neće da štampa ništa, jer kažu da sam destruktivan, to daj da pribegnem inferijornijim listovima, kao što su ti vaši tamo po Evropama,

368