Nova Evropa

[Guizot), Mišle-a (Michćlet), Stendala (Stendhal), i filozofije Spinoce. Ten traži fakta i dokaze za već unapred konstrujisanu teoriju, Literatura je kao neko ogledalo kauzaliteta i zaRkonitosti medju svim živim silama u prirodi koje stvaraju istoriju, Ten je uzimao u obzir samo ona iri glavna faktora, Која medjutim nisu bila u stanju da nadomeste skup svih uzroka koji utiču na duhovno stvaranje, i od kojih su nam mnogi nepoznati ili nejasni, ;

fFrancuska kritika posle Tena kritikuje Tenov sistem, koriguje i obara neke njegove tvrdnje ali u glavnom zadržava njeSovu metodu. Henken (Hennequin} sa svojom »naučnom kritikom«, Gijo (Guyau) i Renar (Renard: »La mćthode scientitique de 1' historie litteraire«, 1900), znače prema Tenu napredak naročito u naglašavanju značenja stvaraočeve individualnosti, Ten i literarni teoretičari posle njega nalaze naročito mnoge sledbenike u Nemačkoj, koji nastoje da tačno odrede principe i resore literarne nauke; Ten-Brink zahteva od literarne istorije da nadje uticaj doba, okoline, i specijalne uvete koji su učestvovali pri stvaranju pojedinih literarnih vrsta i piščeve individualnosti {Ten-Brink ih maziva »fradicijom«). B. Berg traži u prvom redu kritičku analizu duhovne ličnosti piščeve, a isto tako i E, Elster naglašava značenje pesnikove psihologije, Brandesov studij literarnih struja ima širu socijološku osnovu, ali, kao što je prirodno, tražeći velike tipične pojave gubi on iz vida karakteristične detalje; ipak, Brandesove kmjige spadaju medju najbolja dela komparativne literature.

Interes za komparativnu literaturu u Francuskoj bio je živ naročito poslednjih godina prošlog i na početku našeg veka, Leturno (Letourneau) piše o razvitku literature kod raznih naroda (»L' Evolution litteraire dans les diverses races humaines« 1894), F. Lolije (Loliće) piše istoriju uporedne literature [»L' Histoire des litteratures comparćes« 1903), a B e c studiju o komparativnoj literaturi (L. P,. Betz, »Littćrature comparće«). Ali najznatnija dva predstavnika literarnog studija toga vremena jesu Gaston Pari (Paris) i Brinetjer {Ferdinand Brunetičre), na čijim se nazorima zaustavlja Baldensperžć u uvodnom članku prvog broja spomemute »Revije za komparativnu literaturu« (kojom smo se i mi poslužili pri ovom pregledu), Gaston Pari je pristalica one komparativne metode koja, polazeći od folklora, hoće da stvori literarnu nauku koja bi tražila izvore, analizirala literarni materijal, pratila razvoj šema u istorijskoj perspektivi, i bila studij života i literarnih zakona, Brin eetjer, kritički temperamenat s neobičnim smislom za sintezu, obožavalac francuskog 17, stoleća, klasičnog naturalizma, i remesanse, ima u vidu, u prvom redu, razvoj vrsta u jednoj jedinstvenoj celini, bez obzira na granice jezika i naroda, — on pazi

536