Nova Evropa

Остављамо читаоцима да пресуде, уколико је Г. Валдец на овај начин успео са својом јавном манифестацијом, и да ли су исправни његови појмови о примању и поклањању у вези с јавним манифестацијама. — Али Г. Валдец мора да призна и то, да би био веома опасан прецедене по интересе уметника, ако би се одобрила пракса, да локални пургарски одбори третирају уметнике, и њихове радове и судове, онако како је то у овом случају учинио овај великобечкеречки Одбор2...

Према извештају с аутентичне стране, чланови бечкеречког Одбора правдају свој поступак оваким разлозима: да се никако не могу примити ниједан од предложених пројеката, зато што је жири имао у виду њихову уметничку вредност, а Одбор мора ца има пред очима и нацијоналну важност споменика, те је стога потребно да се на споменику краљ Петар прикаже онаковим каковим га сматрају ондашње широке масе — сељаци; а пројект Г. Валдеца је најближи ономе како ондашњи народ замишља краља Петра. Да ли Г. Валдец, као вајар и уметник, може прихватити овако гледиште на ствар2 — Уосталом, ми не поричемо да неко може да има, и да брани, иовако гледиште; само држимо да је, у том случају, бечкеречки Одбор погрешио што је звао у жири Г. Мештровића и друге уметнике-стручњаке место да је образовао жири од „широких маса“. (Узгред буди речено, бечкеречки Одбор очигледно потцењује уметнички смисао нашег сељака кад му подмеће овако малограђанско, пургарско, тледиште,) Осим тога, колико је нама познато, Одбор је и пре и после изреченога суда изјавио, да му је мишљење жирија. одлучно, Ако је имао намеру да се тога мишљења не држи, могао је себи придржати право на коначну одлуку, или кад је суд био донесен узети га са резервом, и према томе дати изјаву, а не извргавати потсмеху оне које је молио за суд по тој ствари, и дозвољавати да се у јавности говори о пристраности жирија.

Ово су све, како се нама чини, ствари јасне и чисте, и тешко да нам ико може пребацити тенденцијозност, — осим ако је тенденцијозно бранити уметнике од нетактичних поступака, и погрешних гледишта на уметност, наше малограђанске интелигенције која прави „одборе“ и сазива „жирије“. Остаје једино још питање, да ли ће се Г. Валдец, као умет ник, за љубав уметности, солидарисати с нама па одбити, најзад ипак, поверену му израду, или ће, за љубав поручбине, израдити споменик и замерити се својим уметничким друго-

вима, и својој уметности. —- ч —

144