Nova Evropa
његова радионица је радионица у којој се врши разлучивање, одабирање, суђење, и надахнуто размишљање; наравно све у мери да се прво осећање не квари. Ту је права његова снага. Ту се, на један господски начин, прелази из стања страсти, волиција, и чулности, у естетичка и филозофска лирска сазнања, врши се „велико чишћење“ и рађа једна апсолутна поезија ; чиста, висока, ослобођена, Највећи број наших песника има основно расположење јасно-искрено, али је код њих први стадијум, онај пиросферски, неочишћен, пун „крви рађања“, са пуно примитивности, и дат са свим ознакама урликања егоцентризма, Добро је дати се „цео“; али „цео“ означује неколико стања: од дудова листа, преко свилене бубе, до свиле и њених естетичких израза; од рудника, до гвожђа, до челика и његових израза. Многи наши Деветнаестог Века само су делови такве једне „целине“; или почеци, (о којима смо говорили у овој скициј, што је још добро, или само средине, што је мање, или чисти версификатори, што је најгоре, Ракић је, у овом реду идеја, најачи — он је „цео“; под правим надахнућем, са интелигентним чишћењем и одабирањен основних трептања, са сјајно-уметничким изразом. И све TO y једној реткој хармонији. Мако врло критичан, и пун суђења, ипак се ни на надахнућу ни на изразу не осећа тај опори разум који сам ништа не може, али и без којега се ништа крупно не може; он је ту, стоји, чисти, подређује, одбацује, и разлучује, али увек невиђен, У целом том интимном оркестру, који је сав хармонија и ред, диригент је дубоко повучен.
Таква је, у својим основама, његова природа; она унутрашња, лавиринтска, она где се физијолошко сучељава са психолошким и, одавде, избија у естетичко, где се подсвесно и несвесно налазе у старим слојевима и, под ватром надахнућа која је у непознатој пиросфери, избацују у подсвесно и свесно и, одавде, у израз, Како та природа на све стварно, нестварно, и надстварно, у себи и ван себе, на цео низ појава и на све из и изнад унутрашњег и спољашњег света, како та природа реагује 2 Који су подстрекачи, а који акценти2 — Пре свега, Милан Ракић је чисто унутрашња природа, Спољни свет не постоји, или, уколико и постоји, он служи за позорницу и декор, као визуелни приказ, као помоћ изразу, У нешто „отачественој“ лирици, и једино ту, његово је песништво табафег vitae и, још више, пипии5 мефизјан 5, и, можда, „живот успомена“ ; иначе, оно је само и чисто унутрашња истина, емоцијонални и лирски доживљај, визија душевних танчина и уобличавање најнебулознијих душевних акција и реакција, Његово је песништво несуштаствено, апсолутно, визијско, и сферско, То долази већ и од основне особине његова талента, који је, како рекосмо, тонско-хармонијски, Отуда је његово песништво само унутрашњи естетичко-психолошки факт и унутрашња
23