Nova Evropa

Ја бих тужна срца и погнута чела Рек'о болну тајну што ме давно коље: „Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље".

У оваквим случајевима, песници-филозофи налазили су религију и манастир, и то је била „сламка“ за коју су се дохватали, и једини путоказ у беспућу: Верлен је пао у крило Богородице; Бодлер је наишао на бездан и ту нашао „Бога који својим мудрим прстом оцртава кошмар“,,.; Мисе је тврдио, да „Бог говори, и треба му одговорити“; док су се Свети Фрања Асиски и Тома Кемписки, чисто и апсолутно, без икаквих резерва, усидрили у то пристаниште, Ракић није отишао у религију, — ни она му није довољна. Он је дошао до мудрости мистицизма и нихилизма; „не знам, не знам, ни за сада, и не питам за сутра; шта ми то знамо шта се то ради под сунцем2 — сутра је данас и данас је сутра, и нашто се онда паштити и немудро запиткивати; сети се свих путева којима си путовао, знај да нигде ниси био, и спавај, у миру тамном и дубоком, — све је свеједно“...

Кад се буде, тамо око половине овога века, рекапитулирао цео његов доста усплахирени и узнемирени израз, — који је био и израз једног раздобља са једним завршетком и једним почетком, завршетком једнога и почетком другога доба, Милан Ракић ће остати један од „првих међу првима“. Било је много звездочатаца наших личних и општих унутрашњих и спољашних судбина, и читаве поворке личности су лутале по себи и по свему тражећи емоцију, истину, и лепоту. Попашће, као лишће, многи и многи напори, са многих израза скинуће се маске, а са свих строфа пашће све површно, спољне, „артистичко“, модно и временско, Суверено време, оно време које не значи доба и моду и које се не боји „зуба времена“ и не пише по песку нити бележи ситнину у свој дневник, развејаће све што „ветар заборава“ развејава, и оставиће као своју оставу у своју ризницу само праве истине и истинске лепоте наших душа и њиних назирања бескрајних хоризоната личности и њених односа, У тој ће остави бити много песама Милана Ракића и, из других многих, доста стихова. Јер је Ракић захватао из чистих зденаца људских емоција, и дохватио и домашио крајња сазнања до којих долази мисаони, танани, и емоцијонални лиричар, Његова је реч о животу озбиљна и искрена, и у њој је истина и факат једне природе која је видела и направила „круг око ствари“. Он је, преко мистицизма — јерту долази сваки који понире дубље нашао пут божји и осветлио за себе један део опште људске

помрчине, Бранко Лазаревић.