Nova Evropa

племените намере да не доводе у неприлику оне који су наследили њихове дворе али не и части и врлине, Наука и уметност, — некад било сад се спомињало; хуманост и доброчинство, то су још помало поповска посла; а грађански је идеал данас —- милијон. „Зар и ти, сине Бруте!" — помисли дошљак, кад упозна интимни Дубровник, а дотле га је знао само из средње школе као славну и питому републику књижевну и трговачку,

Али Дубровник је ипак бољи него што му је глас! Идеалисти траже што Дубровник не може дати, Он је по природној потреби постао стерилан, али је задржао своју складност и љубежљивост, и — што је и од стародревности више, — своје јужно небо, морски талас, и тропску вегетацију. [о нас данас пре свега привлачи у Дубровник, Хиљаде мисле, у магловитој јесени и на хладној зими, на његово сунчање и купање, на лепе вечери крај тихог мора, на дане спорта. Тај данашњи Дубровник почиње да комбинира све што је привлачно за оне који траже забаве и опоравка. Надасве је Дубровник идеал за оне који су, — борећи се можда за какав неостварљив сан, или чешће негујући какву драгу особу, — ухватили туберкулозу. Они долазе дисати меки зрак, јер су им рекли да их само Дубровник може спасти, Тако је Дубровник стекао глас наше Мадере, Дешавају се, ради тога, и оваки дирљиви примери, Једно бачко село, кад му се разболео драги учитељ, сакупља добровољне прилоге, и шаље га смртно болесна у Дубровник, пратећи га жељама да се што пре врати; од Гружа до Дубровника, из штедње, иде пешице, и на улици пада изнемогао ; налази се једна добра госпођа, која га отпрема у болницу, где умире трећи дан, — Или, из Пољске доводи мајка сина студента, да га спасе топли југ; стигнувши након четиридневне вожње, он издишући пита лечника, који се савлађује да може прегледати живи костур, хоће ли моћи наставити студирати математику. — Једна београдска удовица доводи сина у хотел О., али сутрадан јој отказују. „Ово ми је јединче“ | —- плаче она пред лечником, — „довела сам га на промену зрака, па ме одасвуд гоне“, Трећи дан, тек што је нашла приватан стан, долази опет, „Терају нас опет, јер је мали бацио опет крв; морам вечерас натраг кући“,

Трагедије се настављају из дана у дан, из године у годину, од пролећа до пролећа; болесници болују и умиру, дубровчани се љуте и страше од својих гостију као да су неке авети и да доносе смрт, и мере сваког госта од пете до главе,,,.

Опет један неспоразум! Дубровник не лечи туберкулозу; па ако туберкулоза и није куга, која се по ваздуху шири од сваког болесника, сваки тежи болесник спада у санаториј, или на друга позната места, не у Дубровник, Јер Дубровник не лечи туберкулозу, а ево зашто. Зрак у Дубровнику истина

114