Nova Evropa

година изводити пустоловине, једну за другом, и једну препреденију од друге; а без лепог држања и добрих манира не би био у стању задобијати за себе и своју личност најумвије и најугледније представнике свију народа ондашње културне Европе, Али се у то овде даље упуштати не мислимо, Хоћемо још да, узгред, споменемо, да су овој врсти људи веома сродне и неке истакнуте личности наше новије политичке и културне повеснице из оних крајева, које иначе нисмо навикнути убрајати међу пустолове, Тако, например, једним добрим делом свога карактера и својих чина, спада овамо и пок. краљ Никола од Црне Горг, па неки чланови његове уже породице, па се не може сматрати пуким случајем, или неком нарочитом „аустријском“ пакошћу, да су црногорски принчеви постали сталном фигуром извесне врсте комичне драме у Европи (међу којима је највише успеха имала, те је најпознатија, оперета „Весела удовица"), Типичан пустолов, међутим, био је онај његов земљак, који се приказивао по свету као црногорски кнез и наследник престола, Дука од Медуна („Оис де Медопаз“), којега је овековечио Алфонс Доде у своме „Тартарену од Тараскона" под именом принцаГргура од Црне Горе („рппсе Gregory de Мопепебто"), приказујући га у часу кад га неки официр проглашује варалицом- у картању. О томе Дуки од Медуна прича веома занимљиво Симо Матавуљ, у својим „Биљешкама једнога писца" (излазиле у „Летопису“ Матице Српске од године 1898 до 1903, сада прештампане у књижицу, 1922, у издању београдског „Времена"), и надовезује нато своје рефлексије о самоме типу ове врсте, од којих неке вреди и овде пренети (стр. 201—203) ;

Та прилика у (Додеову) роману, који је велику сензацију учинио, немило дирну господара (краља Николу), његову децу, па и нас све, Сећам се да ми је књегињица Милица, говорећи о томе, с горчином рекла: „Зар Г. Доде није могао из Halle земље што лепше изабрати, него јединог пустолова који се међу нама родио!7" — Али свак не мишљаше тако и, нажалост, није тако, те ми то упрево повода даје да Дука од Медуна оволико места заузме у овим биљешкама. — Доде даде томе делу мото: У Француској свак је помало Тартарен'. Један Француз на Цетињу, који ми је тај роман позајмио, на окрајку стране где је говор о Гргуру написа; ,У Црној Гори свак је помало принц Гргур! Ако није свак, а оно било их је и има их доста, те нема имућнијег српског краја где не оставише трага Дука беше прирођене јаке интелигенције, и имађаше некога полета, теје радио у великом стилу и успео у своме послу необично, те се зато може узети као тип, али по основним подстрекачима, и по главном обележју, није се разликовао у томе од других својих еснафлија, Оно његово правдање (на питање, зашто се приказивао као кнежев брат, при главној расправи на судуј;„ја нијесам крив што су они бестије", врло је карактеристично. Варати „њих“ кад су „бестије“, т. ј. кад се варати дају, то није било зазорно у старој Црној

207