Nova Evropa

Грејово настојање да посредује.

Греј је међутим већ покушавао да осигура продужење крајњег рока, и предлагао посредовање између Аустро-Угарске и Русије, али је у оба случаја био одбијен. Недајући се смести, он уза све то 26, јула изнесе и формални предлог да се сазове конференција а ачајт- у Лондону (Немачка, Италија, Француска, и Британија), „са сврхом да се пронађе начин којим ће се уклонити компликације", Јагов је нато одговорио, да би то „у ствари значило један обранички суд“, али му је Греј одмах објаснио, да његова намера није била да прави „обранички суд, већ да доведе до необавезног и информативног разговора". Лихновски, немачки посланик у Лондону, извештавао је (28. јула), да је Греј „срдит, и да је изјавио да „ако се Аустро-Угарска не задовољава нечувеним понижењем (Србије, онда је то доказ да тражи само излику да би уништила и Србију и руски утицај". Аустро-угарска окупација Београда, рекао је он, био би веома несмотрен корак и проузроковао би европску конфлаграцију. Лихновски, понављајући ове речи своме колеги, аустријском посланику Менсдорфу, исказао је исвоје лично уверење, да би инвазија Србије отерала Британију у противнички табор. И сам Менсдорф имао је сличан разговор са Грејом тога истога дана (27. јула), и тада је овај означио Ноту Србији „највећим понижењем којему је икад једна независна држава била подвргнута", и тврдио је да „ако Аустрија жели пошто-пото рат са Србијом, а мисли да ће Русија остати пасивном, она наваљује на себе велики ризик“. Следећег дана (28, јула) опет је Греј изразио своје велико нерасположење ради држања Аустро-Угарске наспрам Српске Ноте, залагао се за Конференцију, а саветовао да се међутим не започиње никаква војничка акција противу Србије; нашто му је Менсдорф могао једино одговорити, да се боји да је зато већ прекасно, И он је имао право, јер је још исто вече добио упутство од Берхтолда, да увери Греја да је „српска помирљивост само привидна, имајући намеру да завара Европу, да не пружа никакве гаранције за будућност, и да се ниу којем случају непријатељства неће моћи даље да избегну, будући да је Србија већ напала на Монархију“. Необична перфидност ове последње тврдње најбоље постаје јасна ако се сетимо да је на исти начин Берхтолд предобио Фрању Јосифа за рат.

Менсдорфове депеше, из којих смо извадили горње податке, јасно сведоче да је Берхтолд, кад је одбио позив Британије, био потпуно свестан свих могућих последица, док опет од Лихновскога сазнајемо, да су и Менсдорф и цело његово особље јавно говорили, да је једина намера Беча. „подјармљење Србије" („Решвеће ПоКштепге" П, Бр. 301), Прави разлог ова-

477