Nova Evropa

одмах аутоматички уследити бар деломична мобилизација од стране Русије, ако се ова не реши да пусти Аустро-Угарску испред себе, те стварно препусти Србију њеној судбини, Русија се је држала сасвим лојално у целој овој ствари: руски амбасадор у Бечу, Шебеко, известио је свога немачког друга, Чиршког, 28. јула, да је наређена мобилизација војних округа Кијева, Одесе, Москве, и Казана; а у Петрограду је, 29. јула, Сазонов отворено рекао Гурталесу, да је Русија принуђена да мобилише округе на граници према Аустрији будући да је ова мобилисала осам својих корова. О овоме јасно сведоче ноте измењене између Пурталеса и Берлина, и између Бетмана-Холвега и Чиршког (од 29. јула), Берхтолд је све то потпуно увиђао (а било му је осим тога изречно скренута пажња натои од стране Сер Едварда Греја), али је при свем том пристао, а можда је и директно дао потицај, на бомбардовање Београда, 29. јула. То је значило наравно сипање уља на ватру, и присилило Руску Владу на акцију, док је у исти мах силно узбудило руско јавно мњење, Али је Конрад још увек узимао припреме руске као знак обичне агресивности, и сад је вршио јачи притисак него икад на Bajna да издејствује од владара одобрење за општу мобилизацију, У задњи час, Берхтолд и Штирк као да су били у недоумици како ће ствар ићи у финансијском погледу за Двојну Монархију, те су изражавали извесну бојазан, али им је Конрад брже боље објаснио, да је сад прекасно за оваке бриге, Задњи покушај да се отклони катастрофа учињен је од Сер Едварда Греја. До Лондона је допрла вест, да је Г, Михајловић, српски отправник посала у Риму, обавестио Сан Ђулијана, да би Србија била приправна да прими чак и чланке 5, и 6, Аустријске Ноте, само ако би се некако дало утврдити, какво би било учешће аустроугарских агената при истраживањима на србијанском земљишту, па да је онда предложио да о томе расправе Велике Силе, да не би морало доћи до непосредних аустро-српских разговора, Сан Ђулијано је, наравно, био тим предлогом осокољен, али су његове наде брзо ишчезле када је сутрадан разговарао с аустро-угарским послаником у Риму, Мерејем, Јер овај, расправљајући да ли је могућно дати јамство од стране Аустро-Угарске да неће оштетити Србију територијално, изјавио је јасно — према доцнијем открићу сињор Саландре, у говору на Каптолу од 2. јуна 1915, када је одговарао на неке јавне тврдње грофа Тисе — да се на оваку обавезу не може пристати, „будући да Аустро-Угарска не може предвидети да ли неће можда у току рата бити присиљена, и противу своје воље, да задржи у своме поседу србијанске територије". Међутим је вест о Михајловићеву кораку у Риму, кад је стигла у Лондон, охрабрила Греја да још једном салети Лиахновскога, у само јутро 29, јула, да тражи од Беча уме-

483