Nova Evropa

реност, јер је јасно видео, да је, „ако Аустро-Угарска не буде приправна на разговоре о српском питању, светски рат неминован“ („Решвсће ОПоКитепје“, П, бр. 357). После подне истога. дана, он је имао поново разговор са Лихновским, у којем је, у бризи да би се постигао компромис, напустио и своје раније држање противу заузећа Београда, па је препоручивао то као врсту јамства које би Аустрија задржала у рукама за време дипломатског решавања свога спора са Србијом. (На овоме документу, у којем је Сер Едвард Греј развио свој поштени план англо-немачке кооперације, написао је Вилхелм [ своје најзнаменитије „маргиналије", где међу осталим назива Греја „обичним швиндлером“, „бететет Нипдзјон“, и каже за њега да је „преко сваке мере низак и мефистофелски, али прави Енглез“, или, на другом месту, да „с оваким мангупима — На шакеп никад нећу водити преговоре за споразум на мору“!

Први пут је тада мирољубиви предлог побудио у Берлину стварну пажњу; и Бетман-Холвег је још исте те ноћи саопштио брзојавно Чиршкоме Михајловићев предлог са коментарима Лихновскога и Греја, позивајући га да каже Берхтолду да „ми сматрамо оваково попуштање од стране Србије доличном базом за преговоре, под уветом да се изврши окупација србијанске територије као јамство (,Faustpfand')", Uag cy m војничке поглавице трубиле на узмак, и капетан Флајшман, Конрадов официр за извештајну службу у Берлину, брзојављао је своме шефу, да Молтке не сматра руску мобилизацију разлогом да Аустро-Угарска учини исто, те да га моли да не објави рат Русији него да сачека да ова прва нападне. Нато је Конрад одговорио, како сам пише у својим мемоарима: „Ми нећемо објавити рата Русији, и нећемо почети с ратом“. То је било у исти час кад је Цар упутио телеграм Вилхелму [, наваљујући на њега, да се аустро-српски спор преда на решавање суду Конференцији у Xary „Deutsche Dokumente“, П, бр. 366).

Изгледа као да је Михајловићев предлог и Царево писмо, удружени с оштрим протестом од стране Италије противу акције Беча и с извесном одлуком Италије да у сваком случају несамо остане неутралном него и да тражи компензације, те услед ефекта који је све то морало имати на планове главног немачког војног штаба, деловало, барем на час, у мирољубиву правцу на цара Вилхелма. Тај утисак имао је и Берхтолд у Бечу. 31, јула позвао је он онда Конрада и Кробатина у свој уред на Балплацу, где су већ били на окупу Тиса, Штирк, и Буријан, и ту их је уверавао да је циљ зашто их је позвао, да им обзнани своје мишљење, да „Немачка узмиче“ (види Конрадове Мемоаре, ТУ, стр. 153).

Али се међутим нешто случило што је коначно оборило све сумње и нагло довело кризу до врхунца, У 7.45 изјутра,

484