Nova Evropa

на дан 31. јула, Конрад је примио кратак брзојав од Молткеа, у којем овај јавља Аустро-Угарској да „сместа мобилише противу Русије“, са јасним обавештењем, да и Немачка већ мобилише, У исто то време, аустро-угарски војни изасланик у Берлину телеграфски је обавестио, да Молтке сматра ситуацију критичном ако Аустро-Угарска сместа не мобилише, да би то било за Немачку сазиз [оедег15, и да се нови британски предлози за мир имаду одбити, „Ако ће да се спасе Аустро-Угарска“, он је додао, „загазити у један европски рат последње је средство („ада Јефће Мише“), Немачка ће поћи - с њоме до крајњих граница.“ Кад је Конрад, који о свему томе извештава у својој књизи, читао ове поруке, Берхтолд је ускликнуо: „То је одлично! („Паз 156 бејипбеп!) Ко управо влада, Молтке или Бетман 2" ,,. ИМ одиста, о томе се сада радило. Берхтолд је онда од своје страве прочитао брзојав Вилхелма П, упућен Фрањи Јосифу, у којем га уверава да није могао одбити лични позив Царев, па га зато доставља Бечу. А тај је био, да Аустрија окупира „Београд или друге градове“ а затим „да обзнани своје увете", Међутим, очигледно ни овако знатни уступци нису више нарочито интересовали ону малу групу људи у Берхтолдовој соби, од којих је сада зависила судбина Европе, Молткеово јамство било је главно, и једино се о њему радило, јер с помоћу њега могло се везати руке коме се је год хтело, „Позвао сам Васамо“, рекао им је Берхтолд, „зато што сам имао утисак да Немачка хоће да попусти, Али сада ето имам најповољније очитовање са одлучне војничке стране“. Свака помисао о посредовању једноставно је одбачена, те је одмах одлучено да се од Фрање Јосифа затражи одобрење за општу мобилизацију. Ниједан часак није пропуштен, јер већ у пола један сат истога поподнева стигла је издата заповест Министарству Војном.

Фрања Јосиф је затим одговорио Вилхелму, обавештавајући га о кораку који предузима, и додајући некомпромисну реченицу: „Акцију у коју се моја армија овај час уплиће противу Србије не може прекинути ни претеће и надувено држање Русије“, У том се телеграму о Грејовим предлозима за посредовање намерно ништа не спомиње.

Од тог часа у Европи стварне одлуке прелазе у војничке руке, и тешко је замислити да би ишта још могло да одгоди катастрофу. Сваки ђенерални штаб настојао је да добије мало времена противу непријатеља, и сам час оглашавања мобилизације постаје споредног значаја. Сматрати важном или чак одлучном чињеницом сам чин мобилизације, односно ко ју је задњи наредио, да ли Русија или која друга Сила, и просуђивати стога гледишта ко је, и колико је ко, одговоран за рат, сасвим је погрешно и даје криву перспективу на цело ово важно питање, ВБ. УУ, Зегоп- У/ авзоп.

485