Nova Evropa

Аустријски Ултиматум Србији.

(Ово је МШ глава из књиге Дра. Ситона-Ватсона „Сарајево, студија о узроцима Светскога Рата", из које смо већ донели, у прошлом броју, пету главу. Ова глава, иза које долази само још Закључак, преведена је с оригиналног рукописа и није још нигде штампана.)

Било је потребно да се мало изближе опишу методе којима је Берхтолд настојао да спречи интервенцију сваке поједине Велике Силе, На самом поступку наспрам Београда. не морамо се дуже задржавати,

Расправљања у Заједничком Већу од 7, јула јасно сведоче, да су морални разлози били више тактички него ли одлучујући фактор у Бечу, Већини присутних чланова уморство је пружало красно оправдање за већ намеравану навалу на Србију; па како ова потоња није имала бити сматрана цивилизованом земљом, свака претходна опомена могла је изостати. Чак је и Тиса критиковао предложену политику једино на основу тактичких разлога, истичући да је на Балкану увек лако наћи изговор за нешто, али да у овом случају тај изговор није довољно припремљен. Треба нарочито споменути, да је сам Берхтолд придавао истрази у Сарајеву секундарно значење, и да је само зато наредио да са „Ballplatz“-a иде онамо један виши чиновник (“ол МЛезпегт), што је то захтевао Тиса, који је желео да се спреми читав један „dossier“, ma би се што бољи утисак учинио на Европу,

Већ смо видели да је Визнер, далеко од тога да утврди да је Србијанска Влада крива, дошао управо до противног закључка: да несамо што та кривња није довољно доказана, већ да је и крајње неверојатна, Његови конкретни предлози били су стога сведени: !) на мере, да се у будуће спречи благоволење србијанских службених лица при кријумчарењу особа. и материјала преко границе; 2) да се отпусте она лица која носе одговорност за прелаз Принципа и његових другова преко границе; и 3) да се поведе казнени поступак противу Цигановића и Танкосића, који су их снабдели оружјем у Београду. Уза све то, Балплац је наставио да истиче тезу званичног учешћа у убијству, и упутио је своје представнике на страни (23, јулај, да сарајевски злочин приказују „као дело нашироко разграњене завере, чији конци сежу преко границе у суседно краљевство",

Сам ултиматум почиње с позивом на ноту од 31. марта 1909, у којој је Србија, на захтев Сила, уверавала Беч, да анексија Босне не значи „задирање у њезина права", те обећала да ће променути своју политику наспрам Аустрије и да ће „одсада живети у добрим суседским односима. са. потоњом“ ;

465