Nova Evropa

тих напред наведених мера. — Уједно је одређен рок од свега 48 сати за пристанак на горње услове. А цели облик документа био је шкрт и до крајности оштар,

У приватном писму с инструкцијама барону Гислу (20. јула), Берхтолд је извештавао свога посланика, да нота садржи тек „минимум“ од оног што је неопходно „да се рашчисти наш садашњи сасвим немогући однос наспрам Србије“, Ни под којим уветом, додао је, не може се допустити продужење рока ни за најкраће време, нити може да буде икакових претоварања, само безусловни прихват, Гислу је надаље нареБено, да при предавању ноте ускрати сваку информацију о даљним намерама Аустро-Угарске, али да опомене Србе, да је она већ двапута у недавној прошлости била натерана да, услед њихова роварења, предузима скупе војне мере, те да ће их, ако се то још једном понови, сматрати одговорнима за све издатке, У случају да Србија не прихвати услове у одређену року, барон Гисл имао је са целим својим особљем напустити Београд,

21, јула, Берхтолд је, сазнавши да се Пашић налази ван Београда у изборној кортешацији, јавио Гислу, да саопшти србијанском Министарству Иностраних Дела, да ће им бити

ено „једно важно саопштење прекосутра 23, јула", па ако се ни нато не врати на време Пашић натраг у Београд, посланик је имао „у сваком случају“ да преда ноту заменику Министра Председника, Коначно, после свега тога, да би ствар била двоструко осигурана, Берхтолд је (23, јула) навестио Гислу, да се ни оставка србијанског кабинета не би у Бечу сматрала изговором за одлагање,

Што се тиче самога барона Гисла, изгледа да он није имао много утицаја на одлуке грофа Берхтолда; али да се је потпуно слагао с њима, види се из једног дугог телеграфског извештаја који је 21, јула управио своме шефу, а у којему излаже, као „опћенито признат аксијом, да се читава политика Србије оснива на тежњи за откидањем покрајина у којима живе Јужни Словени, па евентуално и за уништењем Монархије као Велике Силе, и да не познаје другог циља", Аустро-Угарску, тако он разлаже, Срби несамо да мрзе, него је и презиру; њихова штампа непрестано расправља о претећем распаду њену, и узрујаност, с којом су они у први час предвиђали могуће последице уморства, ишчезавала је из дана у дан, док коначно опасност од какве енергичне акције са стране Беча није одбијена као обичан блеф, Закључак који изводи Гисл јесте, да је „рат за положај Монархије као Велике Силе, и за сам њен опстанак као такове“, апсолутно неизбежан, и да се казна мора извршити без обзира на оно што може услед тога настати,

467