Nova Evropa

duh nije nepomično biće, već je biće koje ne bitiše, Басе Које se od časa do časa stvara, protivu nebića što se neprestano u njemu preporadja (бој, zlo, greh), nebića koje je sam duh, ukoliko nije sad nego je bio, ne agens već actum, ne misleći već mislen, ne duh kao takav već priroda, ukoliko je duh kao takav, kao snaga zatvora i zabrane novom stvaranju, novom postavljanju sebe, kao čista i перободђела aktivnost, To je aktivistički idealizam (idealismo attuale) Gjovana Gjentila (Giovanni Gentile), tojest ekstrem savremenog aktivizma,

Čist čin (>»atto puro«), reči su Aristotelove. Ali koliko je različit Stagiritov »čist čine od »čista čina« aktivističkog idealiste, i kako kroz tu njihovu različitost izbija na videlo dubola sinteza izmedju grčke intuicije i moderne intuicije života!

Aristotelov je »čist čin« biće u kojemu je sve čin, a ništa više snaga: biće koje je sve i samo bilisanje, bez ikakove primese akcije, biće kojemu ništa više ne ostaje da dosegne i da sledi i koje se zato ne miče, te koje je baš zato čista naslada, apsolutna tišina, posvema dubok mir, U Aristotelovoj »čistoj misli« grčka duša projektuje u neograničenost svoju duboku averziju prema micanju i postajanju, svoju Živi želju za nepomičnim i geometrijskim bitisanjem, za zadovoljstvom koje se zamišlja kao miran, neuznemiren, i nesmetan posed,

Medjutim u »čistoj misli« aktivističkog idealiste, moderna duša projektuje u neodredjenost svoju naklonost prema petmaneninom, nepomičnom, nenastajućem bitisanju; njen je Životni san biće koje nikad nije nepomično niti postojano veĆ može sve da učini i samo da se učini, kojemu ništa nije unapred dato niti pretpostavljeno, niti uvek isto ja, jer bi se od svega datog i pretpostavljenog osećalo ograničenim, nego је арзоlatna sloboda i aktivnost, a samo sebe i svet izvlači iz ničega, i koje ne može da otpočine niti časka, jer je njegova priroda u pokretanju i micanju, u radu, u prometanju i stvaranju u VeČnome, bez mira i bez prestanka, Taj ideal mobilizma i apsolutnog aktivizma, podzeman i moćan, vijuda Se, procvetavajući na površini, uvek sve više što se više približuje našim vremenima, u celoj modernoj filozoliji sve od Kanta, koji je prvi postavio duh kao zakonodavca prema prirodi, Na koncu, aktivistički idđealizam i nije do kantizam u svojem sublimitetu i kvintesenci, A. njegova sadašnja sreća tumači se baš činjenicom, da je u njemu, više nego u ijednoj drugoj filozožiji naših vrčmena, generacija koja je vodila Rat našla zadovoljenje i opravdanje svojih aktivističkih tendenca,

266