Nova Evropa

Петрарке, сатирична и страствена династија новелиста, Макијавелијева проза сухе игле, дроњава. индиферентност у Челинијевој синтакси, лагане суптилности мариниста, певанија опата Метастазија, сурова реторика Алфијерија божанска мелодија „Гробова" („Зеројст“), вечна носталгија „Безграничности“ („Infinito”), Gema брада и црна коса „З аручника" („Рготлеза!"), гарибалдинско јакобинство „Са |та“, или археолошкоисторички и лирски музеј Лауда7т... Које је талијанска традиција у уметности2 — Здрави итоскански синтетизам Ђота (СлоНо) и Мазача (Мазассто), жалосна неправилност Микеланџелова, сумњива лабавост Леонарда, медијокритетна узвишеност Рафаела, света и чиста свечаност Палестрине, или снажне вулгарности Вердија... Које је талијанска традиција у религији 2 — Империјалистичка дрзовитост папе Хилдебранда, свеже фрањевачко сестринство, непрекинути укор против авињонског и римског Вавилона, мудра активност Монтекасина, Јакопонова и шибалачка лудост, или баршунаста стазица језуита2 ,.. А која је, на концу, талијанска традиција у филозофијиј — Нестални конкретизам првих антиаристотеловаца, платонизам освећене воде медичејских фирентинаца, ентузијазистички уницизам Бордана Бруна, мирни и плодоносни математски емпиризам Галилеја и његових следбеника, попустљиво шеткање по тамама „Нове Знаности“ („Заепта Nuova”), или северни идеализам, обрезан или обрштен од пијемонтеских опата или наполитанских професора7...

Где је у целоме овом спором дефиловању имена и слава, стално и слично, најивно и усиљено, аутохтоно и донесено, право и криво, оно што заслужује да остане и оно што мора да. пропадне — вечно и пролазно, талијанско и неталијанског Ко би могао да прикаже и одвоји једним одрешитим потезом оно што се увек и стално приказује и враћа, од оног што се појављује тек један једини пут; истинита обличја, и пуста мазања првенкастим бојама, парфимима и кремовима; реалну реку, која силази из гора до мора, по својој ћутљивој стази, и бујице или притоке које са других врхова јуре низбрдице доле до нових лежаја...

=

Довде је говорио — а надам се да сте сви то разумели скептик. А. противу разлога скептицизма. који су уједно последњи разлози, не може да се одговори другим разлозима; макоји да су, они би можда умањили потешкоће, али их не би одстранили. Проблем талијанске традиције, ако такав проблем уопште постоји, има да се реши анализом факата, а не мачевањем унапред смишљених аргумената, Одговорити ходајући ономе који пориче да кретање постоји, можда је веома лак одговор противу тешких софизама, али

259