Nova Evropa

босански избеглица, и Танкосић, комитски војвода чијој се чети Принцип покушао без успеха да придружи, давали оружја, Илић је настављао припреме у Сарајеву сасвим независно од њих, и снабдео је оружјем другу тројку омладинаца — Цветка Поповића, Васу Чубриловића, и Мухамеда Мехмедбашића — од којих ниједан није имао никакове везе са Србијом. И тако, кад је Надвојвода дошао у Сарајево, ова тројица, она тројица из Србије, и Пушара сам, чекали су сви, наоружани револверима и бомбама, на разним местима путем којим је имао проћи, Свака је група знала да има и других који чекају с истом намером, али није знала ни ко су ни где стоје, јер је једино Илић био посредник међу њима. Иницијативу дакле нису дали они који су намакли оружје за ону тројицу у Београду, већ Илић и Пушара, у Сарајеву, и пре свију Гаћиновић у Лозани, Изгледа чак да унутарњи обруч није бесприкорно функцијонисао: да је Илић, у задњем часу, почео да преза и хтео да тргне натраг, и да је Принцип тражио пошто-пото да се поново пита Гаћиновића, те да је тек онда настављено са припремама. Ове и друге појединости сазнао сам од самих учесника, и њихових најинтимнијих другова, у Сарајеву и иначе, овога лета. Изгледа даље, да су неке групе, и поименце Словенац Ендлихер, били у везама с талијанским анархистама у Трсту, од којих су се надали добити бомбе, иако у ствари од овог није било ништа. Може се узети као сигурно, да су понеки коловође међу југословенским студентима у Грацу и Бечу знали понешто од свега што се кува; а данас се зна и то, да су и у Далмацији, бар у једноме од њених градова, неки омладинци били спремни да убију Надвојводу ако би прошао кроз њихов крај, и да су имали потребно оружје којим би то извршили. О) целоме овом питању (коме треба приписати иницијативу) биће још говора кад будемо дошли до питања одговорности за Сарајевски Атентат, Овде ћемо додати само још две-три речи о самоме Гаћиновићу. Кад је букнуо рат, он је отишао у добровољце, и служио је у француској морнарици на Јадрану, па је онда, као инвалид, пошао са Пером Слијепчевићем у Америку ради прикупљања добровољаца за Српску Војску, и ради скупљања прилога за породице „велеиздајника“ који су патили под аустријским репресалијама. Он је умро у Швајцарској 1917, кад му је било 27 година. (Више о њему, у „Споменици“, стр.

93—106,) =

Када се баци поглед на догађаје, како смо их довде покушали укратко приказати, долази се до закључка, да је још у годинама 1912—1914 рат био, што се каже, на оштрици ножа, да је по разним престоницама било појединаца, илим група, који су безобзирно ишли затим да изазову догађаје, и

360