Nova Evropa

слао у Беч, између 1868 и 1874, Венјамин Калај (КаПау), први аустроугарски дипломатски заступник у Београду, У годинама које су следовале иза уморства књаза Михајла, он је у више наврата настојао да увери грофа Бајста (Веш5ћ), да би једини сигуран начин да се отклоне српске сумње од Двојне. Монархије био, ако би ова доказала да нема намере окупирати словенске покрајине Турске (види о томе својеручно писмо Калајево Бајсту, од 22. јуна 1868, и његове званичне извештаје : бр. 64. од 5. октобра 1868, бр. 68. од 29. октобра 1868, бр. 60, од 17, марта 1870, бр. 3. од 25. јануара 1871, — у бечком Државном Архиву, под „Београд 1868—1875"). На другој страни, он тумачи како је „Босна средиште око којета се врте све жеље и све наде србијанских државника“, и да је „мисао о њену задобијању основно начело свих српских циљева“. Па „будући да Срби рачунају као са чињеницом, да ће Босна некад бити њихова, нити се на томе ишта даје изменити", Калај предлаже, као најзгоднији план, да Аустро-Угарска буде она која ће пружити ту „наду на остварење“ ове српске живе жеље, Додуше, након неколико година, сам је Калај врло много допринео даје Аустро-Угарска повела сасвим супротну политику према Србији и Босни; и добро је познато да је он, поставши заједничким Министром Финансија (од 1882 до 1903), постао њеним најбољим оруђем при упокоравању ових покрајина,

Ако дакле хоћемо да разумемо догађаје из године 1914, морамо имати на уму несамо незадовољство урођеника с аустријском балканском политиком још од седамдесетих година, него и чињеницу, да у Босни револуцијонарно осећање није било ништа ново, Оно је и избијало на махове већ годинама, и устанак од 1875, који је претходио Руско-турском Рату и дугој Источној Кризи, било је само последња и понајуспелија побуна у читавоме низу што их је лоша турска владавина изазвала у току читавих стотину година пре њега, Особито су два краја позната са своје револуцијонарне традиције; јужна Херцеговина, и босанска Крајина, тојест северно-источни део Босне (који се понекад означује и опћенито као „Турска Хрватска“); у првоме је живела успомена на два неуспела устанка противу Аустрије од стране Кривошија, тик на далматинској граници (године 1868 и 1881), док се у Крајини направила читава прича око особе Петра Мркоњића, које је име био наденуо себи краљевић Петар Карађорђевић, потоњи краљ Петар, када се борио као усташа међу Босанцима (1875). Ништа се међутим није десило, за време поколења које је дошло иза окупације Босне и Херцеговине, што би зажарило ове успомене и учинило да букну у пламен: под краљем Миланом, углед Србије спао је био потпуно, а Хрватска је животарила под коруптном владом Куеновом, док је у самој Босни Калај чинио што је год могао да би се одржао верски расцеп, те да

350