Nova Evropa

va« izlazi nasusret novinarima, gde зе radi o »podizanju nivoa« štampe i Javnih radnika, Ali tu ne spada mi meposredna novčana pomoć ni penzija. Žapitaće, možda, neko: »A. spadaju li tu besplatne željezničke karte za novinare?« — jer to je danas svakom profesijonalnom {i meprofesijonalnom) novinaru prva briga, i glavni razlog za održavanje neposredne veze sa državom! Mi smo mišljenja, da se sa besplatnim željezničkim kartama za movinare ferala i tera često zloupotreba, s obe strane — i od strane režima i od strane novinara —-; ali, u principu, ovo preimućstvo što ga država {nesamo naša) daje novinarima, mimo ostale slobodne profesije, ne smatramo neopravdanim i nepravednim, Pre svega, tu država vrlo malo daje; jer da nema besplatnih karata, novinari bi vrlo malo putovali, Ovako, s pomoću besplatnog putovanja, redakcije imaju računa da šalju svoje članove svuda po zemlji, te da nabavljaju mateTijal i vesti za svoje lstove iz izvorš prve ruke, što svakako »diže nivO« štampi, Najbolji su primer zato neki maši dnevnici u Beograđu i Zagrebu, koji su usled ovake potpore države osokoljeni da i sami više · ulažu u svoja preduzeća, te da od svojih saradnika načine — bar u pogledu reportaže i izveštajne službe — evropske novinare, Putovanje je damas motor koji kreće štampu, pa je — u našim prilikama, — i prirodno i pametno da ga država omogući novinarima, kad nju to ionako malo staje, a kad je korist otuda očigledna, Ali bi se i tu moralo regulisati pitanje zakonom, da pojedini ministri i režimi ne bi smatrali davanje besplatnih željezničkih karata novinarima svojom diskretnom {ili vrlo imdiskretnom) vlašću i privilegijom,

Bez obzira dakle na pitanje željezničkih karata, koje spada па drugi list, i koje treba tretirati posebno, mi držimo da отбаnizovani novinari, kao slobodna profesija — a koja, u dobro shvaćenu interesu države, treba da ostane slobodna, i što sloБофија, — nemaju prava ma novčamu pomoć 1 na penziju od države, Pogotovo od države Roja grca u dugovima, i koja mora da reducira i najvažnije svoje redovne potrebe da bi kkadtad, i kako-tako, dovela u ravnotežu svoj budžet, Osudjujući režim što me isplaćuje na vreme državne dugove, ni na strani mi kod kuće, što čak dopušta da usled toga propadaju slobodna preduzeća, kreditori države, novinari bi tovarili greh na svoju dušu da turaju i sami ruku u državnu kesu, tražeći potporu koja im ni po kakvom logičnom pravu me pripada, Oni imaju sami da se postaraju za svoje potrebe, i da nadju načina kako će se obezbediti za stare dane; njima danas, pogotovo Кад зи organizovani, stoje razni putevi otvoreni da to postignu, ostavljajući državu na miru, a tražeći od Vlade i režima da vodi

više brige o pravim i stvarnim državnim obavezama, — te da tako, svi skupa, dižući svoj ugled, podignu što više ugled državni, ML. Ć,

125