Nova Evropa

Књижевна кроника.

Прослава двадесетпетогодишњице „Српског Књижевног |[ласника“.

„Српски Књижевни Гласник“ није се никад осврнуо на нашу белешку („Нова Европа“, бр, 9, књиге Ш, од 1. новембра 1921, у прилогу), поводом изјаве тадашњег Уредништва. „Српског Књижевног Гласника" (у броју од 16. јула 1921, ТМ, 480), у одговор на белешку „Нове Европе" (од 1. јула 1921) о току и резултату преговора између „Српског Књижевног Гласника" и Друштва Хрватских Књижевника у Загребу о уређивању једног заједничког књижевног часописа на нашем језику. Према томе, тај спор још увек није окончан, и док то не буде не можемо сматрати односе између наша два листа. нормалним. Не мислимо, међутим, да ради тога не треба да се уопште осврћемо на писање и рад назпег најугледнијег књижевног часописа, и нећемо нарочито у овоме часу да преБемо ћутке преко прославе његове двадесетпетогодишњице, која пада у овај месец. Него ћемо и ми, с неколико искрених речи, освежити сећање на овај датум, који је био од толике важности за нашу лепу књижевност и уопште за цео наш јавни живот.

Треба међутим узети, пре свега, у обзир, да се ове године навршава само формално двадесетипет тодина од оснивања „Српског Књижевног Гласника“, будући да се пауза од 1914—1920, у ствари, не може претворити у бројку па урачунати у годишњицу. Што је још важније: та пауза, за време Рата, није само танка црта, прост прекид у излажењу и уређивању листа, који се с временом све слабије опажа и осећа, него је дубока бразда која дели предратни Гласник од „Нове серије“ на два сасвим различита дела, да не кажемо одмах на два различита света. -

Перијод „Српског Књижевног Гласника“ од 1903—1914, са кулминацијом у годинама 1909/10, пада у доба највеће динамике народнога живота, са грађењем Београда као средишта, са вођством у Београду, са спремањем за велике догађаје и за препород народа. Тај перијод не носи (као што је, уосталом, истакао већ и Г, Јаша Продановић у своме чланку о Двадесетпетогодишњици) ничега самостално и специјално књижевног, — он је паралелни феномен, исте снаге, са осталим феноменима тога доба, не провокација идеја већ пасивни покрет са готовом и јаком идејом. Отуда међу оснивачима и покретачима Гласника толико људи који са литературом имају мало, или и нимало, везе, али су иначе истакнути јавни радници и угледни политичари и државници. Ca смрћу Јована Скерлића, која судбоносно пада са почетком Рата, завршује се тај пе-

126