Nova Evropa

Гласнику“, књижевни кроничар и такорећи званични известилац о стању књижевности о крај године (Г. Б. Миљковић, види бројеве за 1. и 16. фебруара 1925, и за 1. и 16. јануара 1926), говори, сасвим озбиљно, како се „Срби и Хрвати нису у књижевности довољно приближили, и књижевне везе нису јаке“, па налази да су „напори за зближење још мали и с једнемн с друге стране, и код свих који би зато могли бити одговорни". То са задовољством преноси књижевни критичар „Јутарњег Листа" (Г. Д. Бублић, види број од 24. јануара т, г.), који пре тога горко пребацује своме колеги од београдског „Времена“, што приговара квалитету божићних прилога загребачких листова (констатујући, да „добра књижевност у Загребу није још ни празнична потреба а камо ли свакидашњи хлеб"), те заврштујући своју жалопојку над овим „случајним испадом свога критичарског и новинарског друга („који иначе има сређено перо") речима, да би требало „избегавати сваки испад који огсрчава и вређа противну страну“! Дакле, опет фронт! У београдској „Мисли", међутим, (за 1. и 16. јануара 1926), Г, В. Живојиновић пише уводни чланак под натписом „Културни фронтови“, у коме се прети Загребу — београдским фронтом. Овај чланак показује уједно најбоље, са колико се мало дубљег улажења у ствар избацују лозинке и набацују подаци, и криво схватају (или искривљују) чињенице и догаБаји, који нипошто не дају разлога и градива за онаке закључке и онака уопштавања какви се у оваким, сад боље сад лошије сроченим, семинарским радњама с великом важношћу сервирају нашој лаковерној читалачкој публици.

Г. Живојиновић почиње свој чланак „ноторном чињеницом“, „да Београд никад није правио свој фронт, ни у политици ни у уметности“, па одмах пророчки изјављује: „И он га никад неће ни чинити". Али се брже-боље покајао за овако широкогрудо обећање, у име Београда, па преврнувши лист прети овако: „Али насупрот сваком сепаратистичком фронту, па им оном на културном и уметничком пољу, мићемо ибити и умети бити фронт. То треба да се зна"!... Шта га је толико разгневило, да тако окреће ћурак наопако и да, све у име Београда, ипак начини фронт 2 Да ли остале „ноторне чињенице" које наводи; како Загреб „води крсташки рат против свега што је у нас (у Београду) радило на култури“, и како „ради на моралном дискредитовању свих правих представника наше уметности и културе", „преотимајући за себе и све материјалне користи“; или, како се Загреб (Г. Кризман) „безочно“ држао у питању (сада већ за нас почивше) изложбе у Филаделфији, да се „револтирао, најзад! и наш доброћудни, пасивни Београд, којем су, изгледа, потребни овако драстични случајеви па да се освести и сагледа суштину ствари" Приде, уз ову „безочност", иде онда „Ars croatica Г, Мештровића“,

160