Nova Evropa

stvarajući jedmu kihotsku Španiju, Roja postoji samo u našoj imaginaciji? ,,,

Povratićemo se da se pitamo: šta je ostavio Kulturi Don Kihot? — 1 ja ću tu da odgovorim: kihotizam; a to nije malo! Celu jednu melodu, čitavu epistemologiju, estetiku, logiku, etiku, celu jednu religiju ponajviše, što znači celu jednu ekonomiju večnoga i božamskoga, celu nadu u celi racijonalni apsurd, Zašto se borio Don Kihot? Za Dulčineju, tojest za slavu, — da Živi, da зе nadživi, Ne ха Izoldu, koja je večna put; ne za Beatriču, koja Je teologija; ne za Margaritu, koja je narod; ne za Jelenu, koja je Kultura. Borio se za Dulčineju, i osvojio ju je, Jer ona, još uvek, i sada, Živi,

Ali najveća besmrina njegova crta je u tome, da je bivao dsmejan i pobedjen, jer se pobeda za njeda sastojala u tome, da se pusti pobediti; vladao je svetom izazivajući Sa da ga ismeje,

I Don Kihot ne popušta, jer on nije pesimist, ı tuče se, Nije pesimist, jer Je pesimizam sin dosade, stvar mode, čist snobizam, a Don Kihot nije tašt, ni indolentan, ni pomodan, a još najmanje modernist, Ne shvata slast življenja, a još manje dosadu; kao što ne razume ni futurističke ludosti,., Ali Don Kihot mrzi svoj smeh, mrzi božanski smeh, i zato što nije pesimist, što veruje u večni živof, tuče se, napadajući modernu inkvizitorsku znamstvenu ortodoksnost, da bi izvukao novi i nemogući Srednji Vek, dualistički, kontradiktorni i strastveni. Kao novi Savonarola {talijanski Kihot s konca XV stoleća), tuče se on proliv ovog modernog doba, koje je olpočeto od Makijavelija, a koje će završiti komično. Tuče se proliv racijonalizma, nasledjena od XVIII veka, Mir savesti, izmirenje izmedju razuma i vere, hvala božanskoj milosti, ne postoji. Svet mora da bude, kako Don Kihot hoće, i krčme moraju da postanu dvorci; on će зе boriti sa svetom i biće prividno pobedjen; ali će on pobediti, i to tako što će se izvrgnuti ruglu. I pobediće smejući se sam sebi i materujući druge da mu se smeju ,, ,

A nema li možda pedanterije i u ovome smatranju sebe ismejanim, i u ovome pravljenju Don Kihota? »Preporodjeni žele« — rekao je Kirkegor DAfslutende uvidenskabelig Efterskrift«, IL, Afonit IL, pogl. 4, deo IL B), »da ih bezbožni svef ismejava, da tako budu sigurni da će se ргеporoditi, baš zato što su ismejavani, te da tako uživaju korist od toga što mogu da se tuže na okrutnost sveta«. Ali kako da se izbegne jednoj i drugoj pedamnteriji, kad prirodni čovek nije drugo do mitos i kad smo svi veštački stvoreni? — Romantizam7? Možda je to, bar delomično, prava reč. 1 služi nam više, ili bolje, za svoju vlastitu nejasnoću, Profiv romantizma ustala je nedavno, ponajviše u Francuskoj, racijonalistička i klasici-

178