Nova Evropa

Оно што није свест, — ни вечна свест, ни свест свесна своје вечности —, јесте ништа, И човек, да би из оног ништа спасао свест, да би јој осигурао вечни живот, ствара Бога. Бог је то срца, не разума; Бог је, који се познаје, јер га се воли, Бог је, јер се у њега верује, јер се жели да постоји, Бог који служи не да протумачи свет већ да да сврху животу, Бог који нас чини бесмртнима, човечански и антропоморфски Бог, Паскалов Бог (а не Картезијев), Бог Аврамов, Исаков, и Јаковљев, а не Бог учењака и филозофа. Бог је у нама, и ми смо у њему. Он пати, бори се у нама, и трпи с нама, а ми патимо и боримо се у њему и трпимо с њиме... Зато је човечанска свест божанска свест, а божанска се свест обистињује у човечанској свести. Бог се ствара и објављује у човеку и посредовањем човека, а човек се ствара и објављује у Богу, посредством Бога, Бог је, у ствари, ништа друго до персонификација Универзума, као једини недељиви полет свести која се бори да се охрабри материјом, коју у себи носи и увек се све то на више пење, увек више побеђујући мртви терет, који је вуче према доле, и само се на врхунцу, у вечно недосегнутоме, обистињује, као чиста свест, као апсолутни дух.

Унамунов Бог није Бог Грка, који је Бог сваке вечности, сав скупљен и затворен у својој непроменљивој перфекцији, одељен неограниченим границама света и материје; него је то Бог модерног идеализма, од Фихтеа наовамо, који се сам чини Богом, т.ј. чисти Дух, апсолутни чин, побеђујући корак по корак материју, несвесност која је у њему, и која се патин жели, која је тескоба и вечни јад. Не Отац, већ Син, који у вечности силази на Земљу, узима на себе човечји облик, пати се, умире, и васкрсава, Хришћанство, као Христова религија, религија Бога који се пати и умире, једина је религија коју, по Унамуну, један модеран дух може да прихвати. У ствари, његов је Бог тек митска и мистична пројекција напрезања, синтетичког активизма, како га он схваћа и осећа... Унамуновска животна интујиција јасно исповеда своју нарав битно дуалистичку: дуализам момента а не бића, активистички не контемплативни, дијалектички не статички. Живот се предсказује, као борба која неће нигда доћи до дефинитивне победе, као рат који се неће нигда свршити у миру, као драма без одређене катастрофе, .

Ова активистичка интујиција живота губи код Унамуна ентузијатистичко-оптимистички, пурпурно-тријумфални карактер, који има код других писаца, и бојадише сивкасто бојама средовечног мистицизма и аскетизма. Он ставља акценат на оно што је уистину трагично; на осуђење живота на борбу, која неће никад доћи до мира и отпочинка, на једну танталовску жеђ, која се нигда неће утолити, Он проповеда етику љубави, братства и милосрђа универзалнога; тако да онај

184