Nova Evropa

моралци, као снага животу, и биће оправдана. Уосталом, Унамуно нимало не крије да је цела његова филозофија — као, уосталом, свака филозофија —, у дубини, тек аутобијографија, исповест, молитва духа, који њу ствара. У томе је оправдање, _које ја даје у очима несамо других већ и у властитим, Не сили га његова филозофија да тако осећа живот, него осећај који он има од живота, а који се разлева и даје облик његовој филозофији. Живот Унамуно осећа као дешавање, као напрезање, и као непрестану и вечно се препорађајућу борбу. Он је ја, и хоће да постане свет; рашчлањен је, и хоће да постане целовит; многостран је, и хоће да постане апсолутно јединство; пролазан је, и хоће да постане вечан; ограничен је, и хоће да постане неограничен; ништа је, и хоће да постане све; речју, створ је, и хоће да постане Бог. И, ништа мање, већ да ипак увек остане ја. Али то божанство, ту неизмерност, вечност, то јединство и ту целину, — он би све одбио, када би му они по милости Бога или по фаталности природе били допуштени, Јер га не привлачи циљ, него иђење према циљу, не посед, већ запоседнуће, Он дрхти пред помишљу, да ће доћи час кад ће иђење према циљу бити на крају, готово (циљ постигнут), и он се утопити у безбојни океан вечиости и неограничености Божанства, као у какој дубокој прној води, Он хоће да буде и Бог и ја у исти мах, и зато мора хтети, и у ствари хоће, да увек иде а да никад не стигне, да се увек бори а да никад не победи, да стално запоседа али никад не добије, Он хоће борбу ради борбе, а не ради победе, контрадикцију ради контрадикције а не ради решења; а ако захтева вечност интелектуалнога живота, то је зато, што је то највећи изазив бачен разуму, Из револта до разума рађа се оно западање у опасност, и тиме она страст да се живи у погибељи, и у вечној борби, И јер је борба вечна, Унамуно хоће и вечну индивидуалну душу, вечни процес приближавања Богу, целини бића и живота. Посмотримо ли добро и у корену Унамунове животне визије, ми ћемо сусрести смисао и носталгију за животом као борбом, као акцијом, као напрезањем у вечноме кидању да јединственост редуцира у многостраност, која се вечно буни против његове посвемашње редукције. Смисао је то живота, као синтетичке активности, као синтезе, што се Може да наметне као такав само ако се постави у једнако време многостраност, коју је потребно уједноставити, Од Канта наовамо овај се смисао духа и живота као синтетичне активности налази на основици западне спекулације; исто се то каткада, под средовечним предсказањима, разлива по делима Мигуела де Унамуна,

Ова животна интујиција дотиче се врхунца у митосу Бога; митос који зна да је то, али који је ипак животан и зато искрен, Сама реалност је свест која осећа, жели, и прати.

183