Nova Evropa

народу, воле да се подају својим визијама. Типичан пример зато је Ел Греко у своме „Погребу Оргаза“, Једни приказују славу небеских сфера, други дозивају пред очи представе смрти, Мурилови облаци дижу нас изнад материјалности овога света; Гојине легенде значе неизмеран вакуум и презир за све: „Не отварај очи — не растужуј се — све је ништа“. Ни у најокрутнијег имитатора реализма, у Дијега де Веласкеца, нема никакове страсти за животом, никакова лиризма, као у тежњи Венецијанаца или Фламанаца да даду рељефа репродукцији ствари,.. Говори се о словенском нихилизму, — шпањолски је још тврђи. Онај се зауставља пред шопенхауеровским осећајем милосрђа, Шпањолци не познају ни вере, Њихово урођено презирање реалности, њихово уживање у игри и авантури, довело их је до граница онога што дух може пред лицем материје: уздићи се још мало више и умрети. Ти поједини песници усудили су се да изразе екстрем несхватљивот, на рубу битисања, пре сам пад и конац. Финално неко изгарање разрешава осећања, и кида их од овога света, док делириј неки подиже душу у више сфере, Цела та аскеза, где ишчезавају дисоцијације нашег животног експеримента, нашег језика, и наше земаљске човечности, средство је најбрже и најсигурније да се приближимо смрти, врховном објекту шпањолског култа, А вера2 Шпањолци не знају друго до да стварају идеје; они не остављају цивилизацији никакав трактат, никакав законик, никакву методику, никакву Критику чистог разума, никакав Основ Моралке, нити Говор о позитивноме Духу, па ни Апологију Хришћанске Религије. Они су пренатрпали своје храмове и катедрале са превише сјајних кумира а да би се могло њихове религијозне афирмације заменити с нашима, Њихова религија не треба критике; у њој нема друго до скуп видљивих слика које немају никакве везе нити адхезије са духом, Тај народ, који се гади визије реалности, и који се попут орла довинуо до крајњих граница делирија, Те ужива у тим бучним покретима душе и осећаја, не може да види Бога, смрт, љубав, и наша друга осећања друкчијима него под обликом проблема које је потребно решити, (Он их изражава гестима, звезданим линијама, ударцима пучких канцона и плесова, мешавином цвећа, крви, и боја, и свим оним што даје шпањолским свечаностима акценат тако дубоко неотпоран.

Ето ту је једна од контрадикција шпањолског карактера. Ми га видимо као циника, нихилисту, презритеља реалности, рада, принципа који дозвољавају или подржавају акцију. Шпањолска иронија носи у себи неизмерну жестину и дубину... Један ми је пријатељ причао, да је једном у влаку чуо неког андалуског сељака где уздише, док се протезао на свом

191