Nova Evropa

Последњи пророк,

„И ја кажем, да су се Дон Кихот и Санчо родили, да би Сервантес могао испричати њихову повест; а ја сам се родио, да бих ју протумачио и пропратио..."

Уналмуно.

Унамуно је Шпањолац који у себи осећа сву моћ шшањолске писане и сликане традиције, и маколико био он један од ретких Европљана своје земље, он ипак остаје аутентични и традицијонални тип и израз Шпаније,

Рођен у земљи у којој су од старе славе остали тек пожутели рефлекси и сагорели скелети, Унамуно је инстинктивно осетио потребу да се у Шпанији, заспалој и укоченој, рекне реч васкрсења и обнове; да је се подсети нато, да преко Пиренеја постоји један велики нов свет, свет на који она скептички и са презиром гледа, повучена по својим сијерама у безнадноме јаду и плачу над прошлим данима. Било је то у часу последњих ратова, у време унутарњих борба и раздора, када је Унамуно остављао Билбао и одрицао се властитог завичаја, да се пусти у Кастиљу, у срце Шпаније, Кастиља је за Унамуна значила онај комад шпањолске земље ка којем треба да упре погледе сваки Шпањолац, и у име које треба да се препороди цео један велики народ. Ту је он написао своје прве странице, кликнувши иза гласа пророчки: „Повратимо се кастиљанству“, Кастиљско тле чинило се Унамуну тврдо, и традиција тога краја — са пикаросима и торерима, са мистицима и аскетима, са хидалзима и витезовима — излазила је преда њ светла и велика, тако велика да је он јасно осећао да се тек на томе тлу може да гради нова шпањолска. кућа, Као Менендез-и-Пелајо, он је увидео да је права Шпанија ту у Кастиљи: на величанственим страницама Свете Терезе, Светог Ивана од Крижа, Калдерона, и Сервантеса, на тенијалним платнима Веласкеца и Ел Грека; његово откриће земље било је дубоко интимно, он је своју земљу осетио негде у себи, у својој крви. Те су странице препуне живих

боја, које се разливају као на фрескама, — скице за студије

168