Nova Evropa

људи и типова, што је све Унамуну разоткрило читав један нов свет. И већ тада је он, сасвим доследно, говорио о агонији Шпаније, додајући да је шпањолски проблем енигма која се има решити од самих Шпањолапа.

Свој повратак к традицији, Унамуно је конкретизовао у хероју Шпаније, у Дон Кихоту, осећајући (са Карлајлом), како је народ без херојског смисла осуђен на пропаст. То га је довело Дон Кихоту, заборављеноме у Шпанији и посеченом закрвављеним ножевима инквизиторских ерудита. Против Сервантеса, он је васкрснуо самога Дон Кихота (без коментара), додавши му Санча; против сервантиста и коментатора, он је написао живот Дон Кихота, и у Дон Кихоту пронашао полазну тачку за своју властиту личност. Свагде, и под филозофом и под лириком и под филологом и под учитељем Унамуном, потражите и наћићете, испод епидерме и свилене екстеријорности, правог Унамуна, — брата Дон Кихотове сестре Лудости. Кроз традипију, и уз Дон Кихота, он је написао и испричао „трагични осећај живота"; само с помоћу њих он је успео да створи на стотине својих мистеријозних личности, које се тако пластички извајане боре и носе у крвавој агонији по страницама његових дела.

Дон Кихот: лудак и фантаст, који се бори против ветрењача, верујући да су то гиганти, који тумара по самоћама Сијере Морене, који ослобађа галеоте и мисли да су невини; Дон Кихот исмехиван од војсковођа, бријача, и жупника, Дон Кихот који верује у Дулчинеју, у Славу, — то је брат Дон Мигуелов; њему се за љубав овај одриче и Сервантеса, па, што је још главније, и самога себе. Па онда и Санчо, побожни и добри, Санчо кихотизовани, кога он настоји да истргне из руку оних баналних коментатора, који су у Санчу гледали представника реалисте и ситног буржуја; Унамуно поставља Санча Кихота, који не успева да се одрекне свога господара. Ти часови Санчова освешћења за Унамуна су најсрећнији, јер он види да је Санчо онај који ће, измучен успоменама далеких прошлих пустоловина и подвига, узјашити на Ронсинанта и пустити се низа свет, као нови Дон Кихот. Док сва жуч, све проклетство иде на ону покварену, осредњу, филистарску, и гломазно-реалистичку средину, која не схвата орловске полете генија, те противу које Унамуно шаље своје стреле торквемадског полемисте,

Књига. о Дон Кихоту и о Санчу није тек коментар, подељен у поглавља; то је оно што би Карлајл назвао „Еванђељем једног народа“, дакле књига која прелазн границе литерарних производа, и задире дубоко у живот, Сваки, и ситнији, догађај из живота његова хероја служи му изликом да се сети садашњости своје земље; да јој рекне где је најаднија, да јој спомене њене слабости. Истиче гдегод може оскудицу

169