Nova Evropa

вао с валовима мора и са путем сунца. Тако има да се схвати и васкрс католичке мисли, другом речју неогвелфизма, велики покушај да се споји Црква са Ризорџиментом, са Ђобертијем, Розминијем, и Манцонијем; тако и повратак к Вику с Фераријем и Катанеом; а никако друкчије ни Република Мацинијева. Раздељени мноштвом супротних и инкомпатибилних погледа, с обзиром на политички уређај који би се имао да даде будућој Италији, паписте, протупаписте, федералисте, унитарци, монархисте, републиканци, људи оне генерације, велике појаве Ризорџимента, — сви су у томе сагласни, да га схвате несамо као морални чин, пре него политички, већ као автономно, неоспорно, и присно талијански: традицијоналистички и пучки, Били су толико суревњиви на своје талијанство, да су их бацале у бригу и најапстрактније спекулације, Стављали су сваки свој напор и свој труд у то да не би изишли из граница нашега генија и наше културе, исто толико плаховити у асимиловању колико у протеривању стране мисли. М више него од универзалне филозофије пуштали су се водити од религије, од историје, од уметности, од смисла језика, од успомена на наше старе и фамилијарне обичаје, Готово да су, са проницљивошћу својственом ономе који је постављен на почетак једног новог доба, предвиђали погибељ која прети Италији, погибељ изрођавања обнављајући се. На тај је начин постало могуће, захваљујући тим ваљаним људима, да се онај принцип народности, настао из Француске Револуције, а који се већ појавио био међу нама за време и после Краљевства Италије, али под чудним и варварским облицима, као удворички и дворски, и као такав сакросанктно противан, италијанизује и постаје коначно пучким. Тојест, да нам је прешао у крв. И у тој грађанској функцији ширитеља у Италији новог европског духа, писци Ризорџимента могу се, по популарности својих намера, и по својој стваратељско-историјској вредности, упоредити с оним фрањевцима из Тречента који су народу преводили свете књиге, или са прозајистима и песницима Ренесансе који су у народу одомаћивали грчко-латинску културу. Још се једанпут доживела у нашој историји кратка епоха, цветна и плодна делима, чија се оригиналност не састоји толико у идејама колико у начину да се те идеје приме и да дођу до израза. То је био Ризорџименто,

Више него икога другог чека слава Мацинија, што је у Италији ослободио идеју јединства од француског утицаја, и што ју је натурализовао. Говорити о Мацинију значи што и говорити о митосу. Говори се о томе мало прелако, Мацини проповедник, Мацини из Лигурије, који има смисао света. Мацини, који не прашта, оличава машту и политичко расположење талијанског народа. У њега више нема ни сене оног привидног патријотизма слободоумних људи Првога Царства,

247