Nova Evropa

што сам ја ту гледао, чинило се као да се и оно меша и обојава мојим ропским и меланколичним стањем и расположењем,

Између Болнице и осталога у граду видело се где, преко великих празнина за грађевине које су се имале саградити, трче равне улице, А ја сам се губио у посматрању неба према југу, избегавајући да својим погледом дотакнем оне равне земље без гласа историје, и сам у себи говорио сам; „Онамо доле, онамо доле, лежи она бедна Италија, која сва одзвања повешћу, бруји као кошница пчелама“. Имао сам карту Европе, настојао сам да ју оријентишем у правцу према Риму, који се налазио онде доле, предамном, мало у десно,., Идеални правац, што га је моје око вукло по оној безграничној равници, тицао је Тропаву, Брно, Беч, Грац, Љубљану, · Пуљ, Анкону, Сполето, и затим Рим, Смејао сам се, али ми је било да проплачем, Неки брадати старац свирао је на хармоници божићну песму, баш испод мога прозора и, док је растезао песму насред ливаде, вртар Болнице чекао је да сврши да би покосио траву под његовим ногама. Каква зима, каква жалост! У одјек на ону песмицу згрчила се моја душа под успоменом од тридесет Божића, свих проведених у кругу породице, И сада сам чврсто упро поглед у оно небо, цело затворено, очекујући такорећи да се отвори, Али визија, која је у мојој укоченој машти мало помало почињала да добија одређеније облике, била је, иако светла и срећна, једна од најсамотнијих. Као да је посматрана из унутарњости влажне и меланколичне цркве, Италија коју сам ја тада видео приказивала ми се живим бојама стакленог прозора, који је блистао у сфери сунца десет пута веселијег од онога што је. залазило уморно и разочарано међу рекама и маглама оне прне земље,

Душа је раширених крила летела усусрет својој визији,

Са својим горама, опојеним плаветнилом, са позлаћеним, насликаним аренама, са прејасним рубом својих марина, лежала је Италија непомична на потсмеху старог сунца; на њој нигде није било сене од два брежуљка, није било набора од два сидришта, који би наличили једно другоме, У свакој тачци била је сва нова и сва лепа, и најжучнија завист не би умела да нађе на њој ни један једини потез који би је изложио нескладу.

Али у овакој какова се сјала у мојој жељи, није се у њој запажало ни један крет живога живота, Од алпских гудура грличасте боје, до празних арена казалишта Таормине и Сиракузе, није се са ње дизао ни један прамен дима, није на њој пасао ни један пар волова, који би сишао са брежуљака, поређаних у облику лука изнад река. Била је као она Италија на стаклену прозору, са које је интензивно светло, што ју је

263