Nova Evropa

—- и то несамо на страни бивших Централних Сила већи у редовима Антанте, који траже ревизију ако не баш Версајског Уговора а оно теорије о кривици за Рат и о узроцима Рата. Нарочито се чују оваки гласови из Америке, па из Енглеске, где најпознатији и најугледнији часописи и листови отварају своје ступце вентилирању овог питања, али нису ретки ни Французи ни Талијани који се упуштају у полемику са познатим француским — т, ј. антинемачким — становиштем, постављеним поглавито од Поенкареа у његовој књизи о почецима Рата. Чувени Виктор Маргерит, например, који је још 1919 објавио био своју књигу „Ап Бога ди бошћге" („На ивици понора“), у којој је покушао да прикаже победу Савезника с наличја, вратио се на предмет у години 1925, да у роману „Тевг смптејз" („Злочинци“) порекне државницима Француске и Антанте невиност у погледу заподевања кавге; он иде уназад, чак до године 1870, па развија издалека питање о пореклу и узроцима рата у 1914.

Тешко би било, у кратком прегледу, забележити ма и најглавнију литературу по овом предмету, од времена када смо га први пут и сами додирнули у „Новој Европи“. Свакако греше наши „државници“ и политичари ако мисле, да ће бујицу чланака и докумената и изјава зауставити пуким тврдњама, да ова ствар припада прошлости, те ако је уопште узму олако. То се, уосталом, већ доста јасно показало, и осветило, у случају брошуре Ст, Станојевића о убијству Фрање Фердинанда, и чланка Љубе Јовановића у „Крви Словенства“, Добро би било, стога, да се и код нас мало више, и са мало система, прати ова тема у европској и светској штампи, и да се о резултатима ове дискусије води мало више рачуна. Ми ћемо овде додирнути само неке новије појаве на овом подручју, у вези с оним што смо раније о томе писали.

1

Угледни амерички wacomac „Current History“, који издаје „Њујоршки Тајмс“, доноси у својој свесци за март три чланка о предмету одговорности за Рат, Први пише француски публицист Демартијал (Сеогбег Петагна!), експонент „ревизијонистичке" теорије и писац књиге „Рат 1914: Како су мобилизовали савести“ („Па Спегте де 1914: Соптеп! оп mobilisa јез сопзсјепсез“); он оптужује за Рат Француску, Русију, и Велику Британију, и каже да је тог мишљења био већ од самога почетка Рата, управо од године 1915, када се о томе расправљало у једном кружоку Француза, иначе разних мишље“ ња и у разним положајима и приликама живота, међу којима је, поред њега, седео и један зет принца Роланда Бонапарта, па један познат раднички агитатор, и један признат политички економист, сада професор на Колеж-де-Франс. Он је још више

274