Nova Evropa

своје смрти: „Краља Лира“ и „Сан летње ноћи“. Преводио је Шекспира и А. Казали, тај занимљиви и ексцентрични дубровачки свештеник, књижевник, и уредник.Чудна је била судбина Казалијевих дела: за многа од њих знамо тек по чувењу, јер се он увек дуго решавао хоће ли да штампа што од својих рукописа или не. Његов је „Јул ћесар“ штампан у „Словинцу“ за 1880; а зна се да је превео и „Краља Лира“, само што за тај његов превод нисам могао још да утврдим је ли и где је објављен, те је тако вероватно да је и њега постигла иста судбина која и велики оригинални еп „Ћосу“, и многе преводе из Бајрона, за које знамо да су постојали, И Иван Трнски, тај дуговечни Илир и многоструки преводилац, превео је (1883) „Отела"“, који се превод игра у Загребу од 1885, замењујући старији превод истог Шекспирова комада од П. Бранија (који се тамо играо од 1875), а да доцније и Трнскога превод буде замењен (1910) преводом Јосипа Карловића (који је објављен још 1883, дакле у исти мах када је постао и превод Трнскога). Још је један Илир, Д. Деметер, преводио Шекспира, и то „Магбета“,. Тај је превод игран на загребачкој позорници 1871 године,

Године 1876 почиње да се игра у Загребу, место Димитровићева превода „Веселих жена виндзорских", превод овога комада од Ј. Е. Томића. Године 1882, игра се превод „Краља Лира" од Јосипа Мишкатовића, Нарочито се Шекспир одомаћио на хрватској позорници пред крај века, за режима Ст. Милетића (1894—1899), Овај културни човек, и уз Деметра најагилнији казалишни интендант што га је Загреб имао, када се решио да објави на загребачкој позорници читав циклус из Шекспира, није жалио ни труда ни личног трошка да простудира извођење Шекспирова репертоара на свим већим европским позорницама, Одлазио је на страну искључиво ради тога да види у Шекспировим комадима најчувеније глумце. Био је у ту сврху и код Савића у Минхену, и код Вајсера у Вајмару. У то доба су, године 1897, превели заједнички са њиме А, Харамбашић, М, Шеноа, и Н. Андрић, комад „Ноћ светих трију краљева, или; Како год желите", — Да споменемо најзад још и оно неколико превода из Шекспира који се, пред крај прошлог века, појавише у Хрвата, а од којих су два штампана, док су три само играна на загребачкој позорници; — ту су преводи Ст, Шпанића „Сан летње ноћи“ и „Укроћена горопад“; превод „Коријолана“ од Хуга Бадалића; превод Милана Ш]еное оба дела „Краља Хенрика [У", и превод „Комедије блудња" (,„Сошеду ој егтогз") Милана Шрабеца. Да додамо још к томе преводе Шекспирових сонета И, Трнског, у „Вијенцу“ од 1873, и Д. Бецића, опету „Вијенцу“ (за 1882), па ћемо тиме имати прилично потпуну листу свега оног што се код Хрвата преводило из овог вели-

197