Nova Evropa

Шекспира да читају углавном Илири. У „Даници Илирској" за 1837 имамо, можда прву, појаву Шекспирова имена (у 10. броју), где се — поред њега — спомињу и Бен Џонсон, Греј, Т. Мур, Бернс, и Валтер Скот; а спомиње се и мало касније (у броју 51, у чланку „Пољски театар"). После тога срећемо

експирово име опет тек у „Даници Илирској“ од 1839 (у 28. броју). Станко Враз је знао енглески, и (како то тврди Људевит Вукотиновић) читао је Шекспира у оригиналу. И Ткалац наводи (у својим „Успоменама") да му је као лектира — у годинама између 1837 и 1843 — служио на првом месту Шекспир. Па се његово име помиње иу „Даници Илирској“" за 1845 (у чланку „Домаће књижнице у Енглеској“); а помиње га и И, Ф. Јукић, у „Колу" (за 1847), Најбољи пак доказ тог раног интересовања за Шекспира пружа можда млади Кукуљевић-Сакцински, који је 1840 године у Милану певао, како млади „домородац“ седи сам тужан у соби, а око њега „дуси славни“ — „Бајрон, Шекспир, Омер давни“, — и још читав низ других имена, све омиљена омладинска лектира тих година.

На загребачкој позорници почињу шездесетих година да се појављују све чешће Шекспирова дела на репертоару: „Љубав све може, или укроћена тврдокорница", у Димитровићеву преводу, игра се 1863 годипе; а „Млетачки трговац“, у оном преводу од Јов. Петровића што га је доцније издала књижара Браће Јовановића у Панчеву, играо се већ 1867. Идуће пак године (1868) игран је Шенојин превод „Много вике ни за што“, и тај је превод и штампан у Загребу пет година касније, Спиро Димитровић остаје ипак као први од знатнијих Шекспирових преводилаца у нашој књижевности; његови су преводи: „Веселе жене виндзорске“, „Љубав све може", и „Јулије Цезар“. Овај последњи комад је један од највише превођених Шекспирових комада код нас, Сем Димитровића, превели су га још: А. Харамбашић, А, Казали, Стево Петрановић, Милош Зечевић, Др. Св, Стефановић, Др, М, Богдановић, и (један део из њега) Антун Креспи (у „Срђу“ за 1904),

Највише се бавио код Хрвата, у прошлом веку, превођењем Шекспира А. Харамбашић. Он је оставио преводе „Хамлета“, „Млетачког трговца“, „Перикла", „Зимских прича", „Магбета", „Јулија Цезара“, и „Ричарда Ш" (којега је превео заједно са Ник, Андрићем), Важно је такође и Шенојино интересовање за Шекспира, — он'се и иначе доста интересовао и за енглеску књижевност (поред већ познатих његових веза са француском књижевношћу), и то нарочито за Дикенса. Шеноа је, за првих месеца свог срећног брака, превео „Ромеа и Јулију“ и „Много вике ни за што", и оба су доцније издата у књизи; а оставио је у рукопису, недовршене, иза

196