Nova Evropa

Могли бисмо навести још више имена, познатих данас у Европи и у свету, која ће остати забележена у историји скулптуре, несамо по техничкој вредности већ и по оригиналној замисли у својим радовима, поименце код Француза и код Немаца, и — у мањој мери — код Италијана и Американаца. Али, у овом кратком прегледу, ми се задржавамо само на врхунцима, и на ономе што је у развоју вајарске уметности понајкарактеристичније. Тако нам остаје места таман да застанемо још са неколико речи код најмлађе културне расе у Европи, код Словена, који су и на пољу скулптуре дали много даровитих појединаца у последње време (особито Руси), па да завршимо са њиховим најпознатијим и најрепрезентативнијим представником ове уметности, Југословеном Иваном Мештровићем, у чијем се неуморном и надасве обилном раду сретају и укрштају разни утицаји и правци. Жива, да не кажемо дивља, урођена расна свест, сељачко порекло, помне студије у космополитском Бечу (и као архитект и као скулптор), и природна спретност и вештина. у руковању материјалом, све се то удружило у овом уметнику, да га оспособе да да израза, с помоћу облика, нашироко заснованој визији човечанског, Његова глава једног јунака из српске народне песме („Срђ“), например, носи доиста све одлике једне херојски-трагичне маске, Али се Мештровићев геније објављује нарочито јасно у резаним скулптурама, поименце у дрву; нико није као он у стању да из обичног стабла, као магичним штапићем, ишчара женску фигуру, или уопште живо биће.

Мештровићева запањујућа визијонарност о препорађању човека услед патње, која се оваплоћује у замисли о Косовском Храму, тешко да ће се икад моћи потпуно изразити у материјалу; али обраћамо пажњу на један недавно доготовљен потхват ове врсте, на Цавтатски Маузолеј код Дубровника. То је капела, гробница једне породице, у ствари једна костурница, архитектонски и скулпторски дело једнога човека Ивана Мештровића, То је једно озбиљно уметничко дело, које се дубоко дојима, којим је нов живот удахнут симболизму хришћанске вере, То је једна химна у камену, којему се не да да расипа снагу, већ који је, чврстом руком постављен као да је од земље, тако срезан да се уздиже у небо. Овако дело предсказује уметности лепу будућност. Наравно, једна ласта не чини пролећа, то је познато, — па ни две ни три ласте; али, као што пева песник: „Свакоме је знано, да ласта носи вест да долази лешше време; она не погоди увек, али јој ми верујемо". Некако исто овако, и ја верујем у уметност као што је ова мога југословенског пријатеља.

Етез! Н. R. Collings.

336