Nova Evropa

улози, кад нам диже вео са свода Сикстинске Капеле, и открива онај библијски свијет. Његове су руке и дух увијек у тој улози, у свим његовим дјелима, кадгод нам открива на видјело свој за друге невидљиви свијет. Микеланџело је, по својој снази и по својој простоти, форми, и фуријозности темперамента, потпуно умјетник (тарог Завјета, — највећи његов пластични тумач; фигура величине и мрачности библијских пророка, пун животног и духовног, пун силе и пун доброте.

Ако се историја умјетности рашчлани на њене главне дијелове, онда се Микеланџело може узети као наставак оне грчке перијоде која је у Фидији достигла свој врхунац; гдје су се богови спустили били потпуно у људску форму, а човјека, заједно са свим његовим физичким, дигли изнад обичног, до надчовјечанског, — божанског. Тај се перијод може означити као вријеме кад се бијела (сјеверна) раса, у свом браку с источном, афирмирала као мушко, незаборављајући ни млијеко ни њежност своје источне мајке, без које би чисто бијели човјек остао као варварин, примитиван, тежак, пред вратима. стародревних мистерија и истанчаних чула, осјећаја, и укуса. Коликогод је скулптура, по својој природи, више подвргнута детаљима него архитектура, ипак се она Фидијина може означити као дорска скулптура, са којом чини цјелину, Додуше, мање њежна, мање мистеријозна, али са више одлуч: ности хоће да пренесе човјека с његовим цијелим бићем у божанско. Као што се код дорске архитектуре, уза сву њену масивност, још више види њено поријекло из дрвета него код јонске, тако се и у скулптури више види формално-објективно људско, иако крупније и масивније. Конзеквентна објективност изгледа да је одлика бијеле расе, — али често и њена слабост, у погледу мистерија и поезије. Дошавши Дорци у контакт с источном расом и културом, која је била бесумње суперијорнија, и код које је умјетност доспјела до свога врха, остали су зачарани; али у својој снази, и у полету једне снажне и интелигентне расе, спочетка, почели су свом снагом да их имитирају, и били су убрзо свијесни своје улоге побјеђених побједитеља, Жељни да све проуче и тачно фиксирају, и божанске символе и правила у умјетничкој процедури, не може се рећи да нису успјели; али се не може ни порећи, „да су својом „прецизношћу“ понешто и одузели од мистерија источних божанстава. Чим су успјели да Јонце и достигну и у нечем надмаше, већ са Праксителом, нагињу декаденцији;: богови се само играју с човјеком и, као у шали, узимају људску форму, да би човјека научили читати; али чим човјек хоће да их спута у своју форму, и да их дефинише, они ишчезну, и човјек остаје гб, смртан, и мален, па макар увеличавао своје подобије и по сто пута.

253