Nova Evropa

prožilu gotovo da natkriljuje nos, a ovaj bi bio kao pocepan na dvoje, kad po sredini ne bi imao malo ispupčenje. Na trepavicama ima malo dlak4, dok se za oči pre može reći da su male; inače su boje mrke, ali se prelivaju i kao da su poškropljene žućkastim i plavim iskrama, Uši su jednake, vlasi па glavi crne, tako i brada. Ali u ovim njegovim godinama — sad mu je sedamdesetidevet — kosa mu je bujno posuta sedinom, a brada mu je rašljasta, duša za četiri ili pet prstiju, ne mnogo bujna, kao što se može donekle videti i na njegovu portiretu,,. Азсато Condiui.

(Preveo s talijanskog: Bogdan Radica.)

· Микеланџело из писама.

Микеланџелова су писма написана од 1496 до 1564, т.ј. од године које је Микеланџело дошао у Рим, па све до на неколико дана пред његову смрт. Више него песме, она нам откривају најинтимнија расположења уметникова, и добро каже, у уводу свог издања Микеланпџелових писама, Ђовани Папини: „Писма овог чудотворног сина начелника Капреза не стоје, ни у литерарном ни у духовном погледу уопште, ниже од његове поезије, и има међу њима нарочито лепих, тако да и ја, заједно са једним од најстраснијих талијанских обожавалаца Микеланџела, држим, да у некојим његовим писмима — не у свима — има више Буонаротијеве снаге и искрености него у свима лирикама. Сем тога, што су ова писма лепа, она ономе који хоће да их схвати, откривају велику чистоту и једноставност генија, откривају такорећи архајски домаћинску душу доброга Микеланџела; показују га, како се, он страшни („il terribile”), Barexe H Myum за своје нећаке, за поседе, за приходе, за куповање кућа, и за избор вереница. Ми се тако, из године у године, обавештавамо о интимности живота једног великана, чија се величина не састоји у хвастању и у напрезању да изгледа различан од других, већ из толике пуноће посведневног човечанског жи-_ вота, да чак и економске бриге и породични послови, у сталној душевној растрганости и спонтаној напетости суперијорне душе, постају елементима увек прекиданог а ипак за све векове тако чудесног дела." ")

Дајемо овде у преводу неколико главних писама; али их има бар још толико која су исто толико важна, и носе печат уметникове индивидуалности, Послужили смо се Папинијевим издањем, које је — уз оно од Миланезија („Ге [ећгеге а: М,. В, publicate сол Ricordi edi Contratti artistici di GG. Milanesi", Фиренца 1875) — понајстручније. Неке белешке потичу из других издања, међу којима спомињемо нарочито Е. Тгеуев; „Бе Јег беге а М Виопаго 1“, Фиренца, 1924, и напред споменуто Виталетијево издање, из 1925.

“) Ђ. Папини; „Гег еге 4: М. Виопагго 1", Капаапо, 1910, ђ

268