Nova Evropa

telj ljubavi što Sa uopšte povest zna, Kad tragamo po njegovu životu, po njegovim rimama, po njegovim pismima, osećamo svuda gorući oganj, koji Sa tera da ljubi najintenzivnijom strašću sve ono u čemu blista lepota i duh; jer se u toj njegovoj ljubavi realizuje sušti duh, kao neograničen i božanski, kroz otužnu Sluhoću tela,

U dijalozima Donata Gjanotija, Mikelandželo Sovori o samome sebi nekoliko reči koje ga prikazuju u njegovoj najdubljoj intimnosti: »Znate da sam Ja čovek koji je više nego iko sklon da voli pojedinca, Kadgod vidim da neko ima kakvu vrlinu, ili sposobnost, da pokazuje kakav dar, da zna da učini ili rekne nešto bolje i zgodnije od drugih, ja sam prisiljen da se zaljubim u njega, i da mu se predam na milost i nemilost, tako da više i nisam svoj, nedo čitav mjegov.« Ali je svet hladan i indiferentan; on okružuje stenjem i ledom duboku i besmrtnu vatru što gori u Mikelandželovu srcu. Otuda skretanje prema samoći duše, otuda nepouzdanje iu život i mepoverljivost prema delima onih koji su životom potoplieni, Tako najtoplija i najveća strast navlači na sebe masku, koja nas goni da pomišljamo na mizantropiju, Ozbiljna samoća velikog umetnika morala se doista mnogima da pričini takovom i mnodima će se činiti takovom još i danas, Ali kad čitamo njegove stihove, istima mam. se otkriva jasno: reči foco {vatra) i ghiaccio (led), slike zanosa {ar do r e), studeni (freddezza), plamena (fia mm a] 1 Калпепа (5а550), 1 tako dalje, dolaze sa tolikom značajnom obilatošću da je nemoguće odbraniti se od slike zapaljene vatre nad nekom površinom mraza, — smrznute vatre, kad bi se moglo tako reći, iz koje izlazi slas poezije, poezije Mikelandžela.

Arder sole” nel freddo iaccio il foco

Or m' č lardente foco un freddo iaccio Ond' ао faro come mel foco el Shiaccio Che si distrugge e parte e non s'accende.

{Gorela je obična vatra u smrznutome ledu, A sad mi je doruća vatra smrznuti led Tako da ću i ja učiniti što čini vatra u ledu, Da trne i iščezne, a ne zapaljuje se,..)

Tako i ova strast ljubavi, koja uzalud trne u svetu, meprestano pobudjuje misao smrti, koja je najverniji prijatelj pesnika, te izmedju obeju obala, ljubavi i smrti, vrti se cela ova poezija, proizilazeći iz osnovnog nezadovoljstva a krećući se u pravcu nade konačnog zadovoljenja. Smrt donosi konac svrše-

320