Nova Evropa

Један Супилов говор

(пред бечком југословенском омладином, 5. децембра 1913).

(„Riječki Movi List", od 9. decembra 1913, doneo je na uvodnom mesiu dovor što ga je njegov urednik držao pred jugoslovenskom omladinom u Beču, 5. decembra, a zatim i u Gracu, 7. decembra 1913, dakle izmedju Balkanskog i Svetskog Rata. Donosimo ovde jedan deo toga govora, jer sadrži glavne ideje Supilove u ono doba.)

„.. У политици постоје двије методе, које представљају двије девизе; фтапбат поп Несбат! и Нестаг поп ггапбаг! Скршит Беш ме, али ме свинути нећеш! — Свинут ћеш ме, али ме скршити нећеш! Пита се, у којим приликама употријебити једну или другу 2 Особно вели,гда му се неправедно предбапује безувјетни радикализам, кад ни ћуд његова сама не нагиње к тому, а ни традиције родног краја дубровачкога. Између једне и друге методе мора да бира, прама потребама, природни инстинкт самоодржања, спојен са спекулантним калкулацијама ума и здрава разума. Тако је и у животу појединца, а народна политика и није друго него колективни експонент овог живота. Прама томе пита се; какву би политику захтјевала данашња ситуација у Хрватској7

Прије него на то одговори, истиче афирмацију народног јединства Срба и Хрвата, Опширно се бави питањем, што је то народ, с обзиром на име, језик, расу, ит. Д.,, те цитирајући у том погледу етнографске примјере других народа, доказује да Енглези, Шпањолци, Талијани, Белгијанци, Нијемци, нису имали ни приближно толико увјета да буду и постану један народ, колико их имаду Срби и Хрвати. Видимо да су се баш велики народи плазмирали, можемо управо рећи дарвинистичким процесом еволуције, у један народ из посве различних и противних елемената. Само ми, који имамо све сродне и једнаке елементе, да у том правимо изнимку7 Могуће једино да је међу нама нека разлика у ћуди; али данас у вијеку брзе културе не игра то никакву улогу и ишчезнут ће, Анализира са повјесним подацима ту разлику, Ено Србије. У свјетској хисторији нема другог примјера тако великих дјела једнога пука. Несрећним случајем скршен робовао је 400 година. Претрпио је неисказане муке, Народна душа расцвилила је најљепше рапсодије, али се народ није свинуо, није попустио! Та шака људи, децимирана, од које су плашљиви побјегли, чија аристокрација или се превјерила и однародила или је ишчезла, ти чобани - аналфабете, дигли су се проти силној турској велевласти и дипломацији цијеле Европе са косама и срповима, топовима направљеним из дрвета трешњева, проти једној од најбољих и фанатичних солдатеска. Никога нису имали уза се; сам сјеверни стриц невољко и као у неприлици гледао је на тај покушај, а побожни католички сусједи молише свота Бога за срећу турског оружја. Нису клонули духом, заиграше уа Бапаџе, нису попустили. У брк Турској и цијеле Европе извојеваше слободу! У стотину година ти чобани и сељаци дадоше домовини све што је требало да постане модерном државом; од учитеља и професора, до 'дипломате, државника, војсковође, и краља, Све је то дошло с паше, из опанака. Па кад је ево било запријетило, да се то све господарски и политички угуши и изгуби, пук Србије извојевао је и опет једну од најсјајнијих побједа, које му спасише егзистенцију и будућност. Нема у хисторији такова примјера.

369