Nova Evropa

ће лако пасти. Аустрији да окупи разне словенске елементе у одбрану своје родне груде, те изјављујући „да ја и моји пријатељи нећемо мировати догод'не. уклонимо несрећу коју ће Уговор поуздано изазвати“ (види о томе Стидове мемоаре «Through Thirty Years" II, стр. 66/7). Делкасе га је саслушао веома пажљиво, нити потврђујући нити. поричући, али признавши да нам је „Италија ставила пиштољ пред главу“, и заз довољавајући се разлогом, да улазак Италије у Рат, за којом ће следовати Румунија, вреди малу жртву у погледу начела, јер ће ускорити победу Савезника, _. ке O

Међутим су моји пријатељи у Форењ-офису, — да би ми помогли при агитацији коју сам све више развијао, на основу. чињеница које они нису хтели да признаду али нису могли

ни да опорекну, — удесили да ме сер Едвард Греј прими 4. маја. Он је био у могућности да ме донекле умири, објаснивши ми — неговорећи, наравно, о самим условима Уговора — да,

· ни Сплит ни Ријека нису обећани Италији. Занимљиво је да сам видео, да је искрено био под утиском потребе да се Ријека придржи за Хрватску, поглавито стога што му је тада изгледало више вероватно да ће доћи до једне независне Хрватске него до уједињења између Хрватске и Србије, — мишљење за које сад знамо да су га, и тад и касније, стално истицали Талијани. Он је отворено признавао, да ће се можда морати тражити жртве од стране Југословена, наглашутући да је неизбежно закачити се о „отрцане ивице“ (.„габбед едбез“) у крајевима са мешовитим становништвом какви су они на Северном Јадрану. Али његов главни разлог био је исти ка, и Делкасеов: да је улазак Италије у Рат потребан за Савезнике са војног гледишта, и да лако може бити од отсудне важности, те да ће Југословени боље проћи све ако и буду морали чинити уступке Италији него ако њихови већи савезници изгубе рат, што би се лако могло десити ако Италија не би ушла. | U ai

У то доба, несрећа се већ била догодила, и ми смо, иако осуђујући најоштрије савезничке државнике и њихове методе, ућуткани њиховим наглашавањем одлучних војних разлога о којима нисмо били надлежни да судимо, оклевали наравно да у јавност износимо што знамо, у часу кризе кад би преухитрена акција могла послужити опоменом непријатељу и цео. план борбе скренути на крив пут. Ми смо стога скупили сав наш напор да спасемо што се јоп даје спасти, и наше је мишљење било, да је најважније да Југословени напокон изнесу свој пун и промишљен програм пред западну публику, те да пусте да он за себе говори пре него што би улазак Италије у Рат изазвао бујицу некритичког усхићења у штампи, што би омогућило талијанској пропагавди да своје тежње и захтеве несметано распространи. Ми смо стога недељама пожуривали, југословенске емигранте да што пре образују један

390.