Nova Evropa

остали мирни и при нападу пешадије. Већина их се предала. Није се знало, јесу ли:то учинили из апатије или према споразуму; у сваком случају, они су давали врло слабо отпора. Резерве нису могле ни ступити у борбу, јер је продор био већ потпуно извршен. Французи су наиме још првог дана продрли били два километра у дубину између раздвојених дивизија, и кретали се брзо кроз планинску, кланцима испресецану, земљу која је уосталом пружала пуно могућности за одбрану. Када је другу одбранбену линију била прекорачила Француска пешадија, а убрзо иза тога оставила иза себе и

трећу, издадоше нерви генерала Русева: издао је заповест,

да Дивизија одступи, иза Черне, а он сам побегао је од свога Штаба. То је, наравно, само повећало збрку и панику. Апатија код трупа, изазвана одступањем, претворила се изненадно у побуну, каос, и бесно разарање, Почеше избијати пожари, означујући траг одступања, Магазини су претварани у хрпе пепела. Отвор који је раздвајао Другу Дивизију од Треће Дивизије био је врло велик, Узалуд је један саксонски Јегерски Батаљон покушавао да поправи ситуацију. Трећа Дивизија кренула је била ка Вардару слична остацима каквих хунских руља. Франше д Еспре тада заповеди својим трупама да похитају напред. Петога дана од почетка офанзиве био је

клин дубоко забијен на четрдесет километара, са исто толи-

ко широком основицом на полазној тачци. Крила бугарска држала су се међутим добро, и још 20. септембра одбила су, на сектору Девете Дивизије, нападај Енглеза. Али је продор био већ тако дубок да су се и крила морала поколебати и савити. Наступио је моменат кризе. Расуло се је ширило брзо. Виша Команда била је још увек уверена да би се могло нешто учинити. Хтело се по сваку цену затворити долину Вардара са севера, па је тога ради наређено, да трупе са средњег дела фронта одступе на широки лук између Битоља и Прилепа, а одатле до Градског. Надало се, да ће појачања из Прве и Друге Армије, и појачања из позадине, под вођством немачких официра, спречити коначни пораз. Јединство фронта било би у том случају спасено. Али — појачања нису стизала, а Французи су источно од Прилепа начинили нов продор. 22. септембра био је дан потпуног распада на целом фронту, Међусобна веза дивизија, и њихова веза с Армијом, биле су прекинуте. Генерал Штајбен учинио је још један задњи покушај да сачува Скопље, а генерал Рајнер да утврди везу са источним армијама: Прва и Шеста бугарска Дивизија задржавале су непријатеља снажним протунападима, Али је све било узалуд, Пометеност је била општа. Штабови су издавали противречна наређења. Уз то се догодило да су Французи продрли на краћи пут. Положај је постао безизлазан. У том часу, још пре него је било мо-

53