Nova Evropa

(e)

имао икакве везе. „Овака критика“, каже даље у свом одговору уредник „Нове Европе“, „може да нахуди само научној части и научном имену, угледу, и привредном кредиту уредништва и подузећа „Народна Енциклопедија. И треба да нахуди, ако је оправдано неповољна; а ако је неоправдано неповољна, она ће нахудити једино части, имену, угледу, и привредном кредиту онога ко је пише и ко је штампа, што ће књижевни и научни суд утврдити. Али књижевна и научна критика, по нашем најдубљем уверењу, не спада пред редовни суд и под Закон о штампи, јер се на тај начин спутава и онемогућује. Стога је врло чудно, да један уредник Енциклопедије, академик, и професор Универзитета, прибегава оваким средствима одбране свога научног и књижевног рада. Још је чудније, да исти тај научник и књижевник тужи за увреду и клевету уредништво „Нове Европе' ради критике тако важног и огромног књижевног подузећа какво је „Народна Енциклопедија' данас — кад је на снази нови Закон о штампи, познат са своје оштрине и краткоће поступка, — а није налазио за потребно да тужи исто то уредништво „Нове Европе“ раније, пре новога Закона о штампи, када га је „Нова Европа: — у више махова — много оштрије и жешће критиковала, ограђујући се јавно „да оваки испитивачи и научници представљају нашу званичну историју (види нарочито „Нову Европу“ од 21. септембра 1923, стр. 268-270),“ А Г. И. М. Петровић, у свом одговору, каже: „Проф. Ст. Станојевић је редован професор Београдског Универзитета и члан Академије Наука; као такав он се попео до највиших положаја што се могу у научном свету достићи. Као такав,... његова је дужност да се бори за истину и правду, да се бори за апсолутну слободу мисли и за несметани развитак науке, или да бар не поставља никакве препреке у том правцу, ако се осећа лично неспособан да активно учествује на усавршавању тих социјалних и научних идеала, — јер у противном, не би био достојан свога положаја“... А мало даље каже: „... И ова тужба проф. Станојевића није постала ради тога што он води неког озбиљног рачуна о свом научном гласу, већ је проф. Станојевићу стало једино до тога, да моја оправдана и реална критика не нанесе штете његову трговачком предузећу „Народна Енциклопедија), без обзира каквог је оно квалитета, што најбоље показује и главни његов захтев за накнаду штете у Дин 200.000!...“

Прелазећи на саму оптужбу, т.ј, на поједине инкриминисане ставке у ономе чланку, оба одговора обилато употпуњују податке изнесене у чланку, и нуде читав низ нових писмених докумената и сведока који би потврдили оно што тамо пише, или —- како се то правно каже — с помоћу којих би на главној расправи „наступили доказ истине“. Будући да се из

270