Nova Evropa

и племенска објективност, те научничка савесност и озбиљност, што све кулминише у тврдњи, да је „цела ствар постављена на сасвим погрешне основе", те да смо „место Југословенске Енциклопедије, или бар једног југословенског речника, добили једну кајмакчаланску енциклопедију, у смислу данашњег поратног морала и родољубља". Налазећи да су „цели чланак, а особито наведене ставке, тешке увреде и клевете" за њега „као јавног радника, професора Универзитета, и уредника „Народне Енциклопедије'", он тражи да се поведе казнени поступак, те да „кривап буде што строже кажњен, и суђен на материјалну

накнаду у износу од" — једне ситнице! — „Дин 200.000.—" (две-стотине-хиљада динара), „да судску пресуду о свом трошку штампа“, и — сувише — да плати и „трошкове заступања"

које ће он на главној расправи „разврстити“.

Уредник „Нове Европе" примио је ову тужбу и одговорност за тужбом инкриминисани чланак, па се потрудио да у оном кратком року прикупи потребне податке и поднесе одговор (на осамнајст страница 1п [ојо типканих машином), Прочитавши овај одговор, те видевши „шта му књига каже", тужитељ је — место да поднесе своје „протудоказе“ — дао нов поднесак у којем изјављује, да је одједаред дознао да И, М. Петровић није „измишљено име", па је затражио да се њега, И. М. Петровића, а не уредника „Нове Европе“, позове на одговорност. „То се мора" — каже он сада — „учинити и по јасном слову закона, и у интересу тражења материјалне истине, јер ће се пронаћи и становиште писца и мотиви и сврха онакових клевета према мени, што је све од велике важности при просуђивању и о кривњи и о казни, а" — што је за овог тужиоца очигледно од још веће важности — „отпада онај пиједестал некакове шестгодишње традиције начелности и објективности, на који поставља уредник себе и своју Нову Европу..." Суд је, удовољавајући овоме захтеву, доставио онда тужбу писцу, И. М. Петровићу, те је и овај поднео одговор (на 26 страница типканог текста).

И уредник „Нове Европе", и писац чланка „Једна кајмакчаланска енциклопедија“, у својим одговорима, одбијају од себе — на општи део тужбе — најодлучније подметнуту им намеру вређања и клеветања, па доказују да је чланак написан књижевно, озбиљно, и документовано, те да се ради о чисто литерарној и научној критици. „Што је суд испао неповољан по уредника „Енциклопедије“, томе није крив писац чланка или уредник „Нове Европе, као што ни огледало није криво ако је лице наказно,.." Нити би „Нова Европа“ икоме за љубав стављала на коцку свој добри глас вређањем, клеветањем, и инсинујирањем; понајмање у овом случају, будући да писац овога чланка лично и не познаје тужитеља, нити је с њиме

269