Nova Evropa

и помоћи за подизање школа (20). Осетна је уштеда на универзитетима (преко 30 милијона), позориштима (4), музејима(2), и т. д.. Али та смањивања, као што је речено напред, механична су и често учињена од ока; место смањивања броја факултета, смањивана су средства за све факултете: број остаје исти, услови доброг рада смањују се. Остају и девет позоришта, под горњим условима рада за све, а у истој нерацијоналној организацији. Читави проблеми појединих радња у просвети остају нерешени или чак недодирнути.

Један од најважнијих оваких проблема је убрзање развоја основне наставе. Док зајам, или средства с других страна, не омогуће обилатију помоћ сиромашнијим крајевима за подизање школа, очевидно се намеће привремена измена законских прописа о зградама. Ма и у кровињари, школа мора добити своје огњиште у сваком куту земље. Потребан је. живљи рад на сузбијању неписмености, сарадњом и школе и приватне иницијативе. Са овим и другим вишим културним и књижевним циљевима у вези је питање о олакшавању промета књиге, о појефтињавању књиге, почињући од школских уџбеника који постају неиздржљив терет чак и за средње слојеве. Поставља се питање локалних библијотека, на које се до данас уопште није мислило. Питање зграда за средње школе постало је већ критично, са данашњом загушеном полудневном наставом у школама које су тамнице и легла заразе за омладину. Милијони буџета на уметност нису до данас учинили ништа за популарисање уметности, која је у данашњим приликама све мање доступна ширим слојевима народа. Књижевници траже заштиту ауторских права, уметници изложбене павиљоне, а једни и други стварније користи од Уметничког Одељења.

Од крупнијих питања, у овај мах отворено је само једно: о средњој школи, или управо о смањивању броја гимназија: Законски пројекат о средњим школама, који исто као онај о основној школи и о универзитетима, чека на раднију Скупштину и Владу, не доноси ништа ново. То је субадминистративни статут који регулише односе и права, године службе, испите, ит, д.. Што се тиче последњег решења о смањивању броја гимназија, оно је без везе и са законом и са реформама средње наставе, — то је безобзирна механична мера коју изазива оскудица наставника, оскудица материјалних средстава, и страх од оних хиљада кандидата што их данашња једна једина стереотипна средња школа баца на Универзитет у чиновничку каријеру. Разуме се да тако пресецање преко пања не решава ниједно од тих питања. Законска ограничења спречавају правилно одабирање вредности, она не реформишу : само слободна утакмица ограничава природно. Решење проблема је у грањању наставе, која треба да има типове школа за све склоности, све способности, све потребе локалне и опште-земаљске.

246