Nova Evropa

се ради скоро увек о мртвима, и то, у много случајева, о давно мртвима, које Папини није могао познавати, Признајемо да смо немоћни пред том загонетком, те се тешимо мишљу, да је душа човечја понор у којем се сене и светла боре, на вечну забуну психолога...

Али се не дамо заварати од тог бесрамног столика, Не заборављамо, да се он усуђује грдити, кроз више од 50 страница, оног Бенедета Кроче-а, кога сви, од Пескасеролија до Тексаса, штују као последњу интујицију и експресију истине, Не заборављамо да он себи дозвољава дерати кожу са Габријела Данунција, нашег великог песника, романописца, драматурга, и нацијоналног хероја и говорника, који је дао пример најактивнијег литерарног импорта, а живи од најуноснијег реекспорта. У тој књизи злоставља се и онај Лучијан Цуколи, којега све талијанске госпође чувају као амајлију, и оног Сем Бенелија, коме су сви талијански паркети аплаудирали; оног Гвида Мацонија, који ће остати у златној књизи поезије са својим „Свежњем кључева"; оног Емилија Чекија, који ће још за дуго времена служити као најлепша нада младе талијанске критике; оног Ромена Ролана, који се је дрзнуо да напише роман у двадесет свезака, и кога ће Швајцарска, на крају крајева, именовати почасним грађанином, Неситост те хијене тако је безгранична, да се је оборио чак и на имагинарна бића песничке маште, Изгледаће невероватно, али је ипак истина, да је на тим страницама добио свој део и учени Доктор Фауст и меланхолични принц Хамлет, — ваљда први пример рафиниране злобе једног махнитавца.

братите пажњу па ћете се уверити, да су од њега похваљени махом они људи који рекоше нешто зло о некоме или нечему: Свифт, зато што је клеветао човека, Вајнингер, што је малтретирао жену, Сервантес, што се изругивао идеализму, Реми де Гурмон, зато што је презрео филистарску мисао, Тристан Корбијер, зато што је исмејао помало свакога, па и сама себе...

Ђовани Папини зна само за мржњу; нема за њега друTHX подражаја осим жучи; руководи се једино погрдама,; издовољава се само у псовкама; измешао је трулеж Аретина са једом Ханибала Каро, промешавши тај бућкуриш бичем Баретијевим, у намери да нам га даде прогутати, Али ми одбијамо од себе тај напитак, жељни, као Тасов дечко, мало слатког ликера, нарочито данас, када толики и тако злосрећни покољи стеру свуда светом мрачну жалост,

Праведно је да тупоглавци буду гоњени, да узурпиране славе буду постављене на своја места, да медијокритети буду озлоглашени, да мехури буду пробуражени, ит, д,ит.д., — то је добро, Али, није ово начин! „Е ! тодо апсог m оНепде" („А начин још нарочито ме вређа") писаше божански

386