Nova Evropa

копрену на очи и не тера до на дно тинтарнице најгрубље речи, нашли бисмо се у неприлици да пишемо на начин како се ни у најгадније време наше литературе није писало, сручујући толико и тако бескрајно безбожних речи на грбаче људи који, за инат својим моментима слабости {„gquandoque bonus, ећс,“), навелико уздижу талијанско име у домовини и у иностранству. Презир нас раздире, гађење нас хвата, одвратност нас савлађује, индигнација нас гуши, срџба нас распиње, бес нас спопада, гледајући тог варалицу на перу, тог разбојника хартије, тог ниткова мастила, где се диже на нападај противу личности које цела земља чествује, којима се универзе диве, које академије награђују, којима странци завиде, па које чак и ниски пук, ништа незнајући, штује., Ко може без узрујавања да присуствује том страшном скандалу! И ко ту може, видевши све, да остане скрштених руку! Зар није речено да | гусари и писци гадилука не могу некажњено да уништавају ограђене баште, Армидине вртове“), куле од слонове кости, и земаљске рајеве наше литературег Наш глас је слаби скромне су наше снаге, али не ћемо посустати у дизању протеста (достојанственог, високопарног, али енергичног) противу тих срамних дегенерација критике,

Ф

Свеска која је пред нама — а коју писац бестидно назива „Штукатуре“ („Убисавите“) — почиње, на начин достојан целине, са неколико страница „Хвастања“ [{„Vantazioni”), којама Папини инсинујира, да би презир могао бити — путем сазнања — исто што и љубав, будући да једино непријатељи добро виде наше погрешке и недостатке, Али тај Тамерлан литерарног рата не држи се обећања у наслову; јер стварно, од 24 поглавља само 11 их се може назвати штукатурама, — осталих 13 су хвалоспеви живим или мртвима, срдачно приказивање славне а непознате чељади. И то је други скандал, који доказује темељно непоштење овога човека, Рецимо да неки несрећник потроши — али надајмо се да неће то учинити — 5 лира, у нади да ће присуствовати каквом крвопролићу (нажалост, уважујући људске нагоне, та се могућност не може а рг1ог1 порећи), тај би несрећник могао да тужи талми-уметника за превару. У тој проклетој књизи — и то несамо где се говори о пријатељима — имаде страница натопљених осећајем, загрејаних љубављу, тако да чисто не изгледа да су писане од исте крвничке руке која је исписала оне друге. Познајући човека, могло би се протумачити то чудо овако: — злато, успело изнуђивање. Али гле, баш ту

") Зачарани вртови Армиде, нећаке дамашког краља Хидрарта (из Тасо-ова „Ослобођена Јерусалима").

385