Nova Evropa

одломак из писма што га је Војновић написао у Риму, 29, _ јануара 1915, маршалу двора краља Николе, на уручење Краљу. „Ја сам“, каже он ту, „врло благодаран Краљу на милостивом и управо пријатељском његову држању према мени, врло и истински благодаран, као што сам му благодаран на пажњи према мојој удесом удареној породици. Ја му то нећу никад заборавити. Ја ћу вазда гајити осећаје највише оданости према њему...“ „Али“, — наставља овај високорођени господин „Краљ није више самодржац. Он је, нажалост, уставан влаnana, да ни њему лично аташиране родољубе не може заштитити онако како би требало, ни да их одбрани од интрига, ни да их у интересу своме и своје државе импонује својој околини.“ Он је, наиме, претендовао на положај адлатуса краља Николе. Ускоро ћу настојати да објавим цијелу ову карактеристичну преписку, Из ње ће се видјети нарочито и колики је Др. Лујо Војновић виртуоз у тапирању. Никад Србин, у 60 година владавине краља Николе, није извукао толико новаца из шпага краља Николе и црногорске касе, колико Лујо Војновић. Тврдим, више од пола милијона златних франака !

Није ми сврха да браним краља Николу. Њему моја одбрана није од потребе. О њему ће историја донијети свој суд мирно и непристрасно, Али ме чуди, а тако и остале Црногорце, кому служи слична нездрава кампања7 Нас чуде земаљске одговорне власти, које несамо дозвољавају већ и новчано потпомажу оваку књижевну нечистоту. Клеветање краља Николе данас се одиста већ не исплаћује. Сталним понављањем и препричавањем извјесних кругова у Београду, укоријенило се било код црногорског народа мишљење, да краљ Никола носи на души три велика гријеха: 1) да је напустио Русију и склопио уговор с Аустријом; 2) да је 1916 издао Црну Гору и предао Ловћен Аустрији; и 3) да је смјестио тридесет милијона златних франака у енглеске банке. архиви краља Николе, црногорској архиви и оној бечкој, које су прегледали вољни и невољни, није се нашло ништа што би ово потврдило, Доказано је већ довољно, да краљ Никола није издао ни Русију ни Црну Гору, ни црногорску војску, ни предао Ловћен Аустрији. Зна се које то учинио, и зашто је то учињено. Црногорци су обавијештени. И трећа оптужба је такође отпала, као лажна: својом смрћу краљ Никола је доказао да није Црној Гори украо милијоне, — умро је сиромах, Углед мртвог краља Николе је необично порастао у очима и души Црногораца, То би мјеродавни требало да знаду. Цетињски жупан им је то требао рећи, Јавно тврђење Дра. Војновића, највише личне кукавице у Југославији, да краљ Никола није лични јунак, увриједиће и непријатеље краља Николе у Црној Гори,

92