Nova Evropa

Скадра чуо сам, да Г. Војновић води спољну политику моје земље |...

Кад је Турска, у новембру 1912, тражила примирје, за једног од делегата Црне Горе на мировној конференцији у Лондону одређен је био аустријски држављанин Г. Др. Лујо Војновић, са лажним пуномоћијем даје у Црној Гори био Министар Правде. Грофу није било криво, — сматрао је да му то по праву припада. Конференција у Лондону није успјела да закључи мир са Турском. Требало је поново ратовати, Опсједнути Турци у Скадру, у току од скоро три мјесеца примирја, били су се необично добро утврдили. Требало је Скадар узимати на јуриш, Никад Црногорци у својој крвавој историји нијесу били храбрији. Преполовили су се. И Краљ и Команда увидјели су да треба, да се Скадар узме, преговаpara. Одређен сам ја. Ишао сам у опсједнути Скадар четири пута. Посље сваке мисије враћао сам се код војске, на своје мјесто. Четврти пут сам ишао у Скадар да уручим писмо Команданту турске опсједнуте војске, којим му краљ Никола —_ под пресијом Аустрије — дозвољава да слободно пусти неборце (жене, дјецу, и старце) из Скадра; њих су требали до свршетка Рата да хране Аустријанци и Италијани, и били су им већ из Трста и Барија упутили два брода хране за ушће Бојане и за Медову. Убиједио сам турску команду, да је за њих корисније да неборце и даље у Скадру задржи. Тај се дан војнички ријешила судбина Скадра. Посље овог неочекиваног успјеха, вратио сам се на Цетиње тачно у поноћи: четрдесетидва сата нијесам био спавао, а необично слабо и јео. Покојни Краљ ме чекао, Одмах ме је примио. Реферисао сам му у присуству старе Краљице и једне руске велике књегиње, Био сам у одијелу које сам читавих шест мјесеца у војсци носио, са кошуљом коју нијесам био мијењао петнајст дана. Кад сам од Краља изишао, срео сам на басамацима ЈЕ Војновића. Он ме је ословио: „Како сте могли у тако прљаву одијелу ићи код Велике Књегиње 2". Савладао сам сеи без одговора изашао из двора. У својој брошури „Дрна Гора и југословенско јединство“, Г. Војновић је данас безобзиран према истој Великој Књегињи као и према њену оцу,

10, априла 1913, Скадар се предао прногорској војсци, и ја сам постао цивилни гувернер Скадра и сјеверне Арбаније. Али је крваво стечени Скадар требало, петнајст дана доцније, уступити међународним трупама. На Ђурђев-дан, 23. априла 1913, позват сам на Цетиње, и одређен да у Медови преговарам са командантима међународне флоте, која је блокирала била црногорске обале, о питању уступања Скадра. Прије мог одласка са Цетиња, 23. априла, дубоко у ноћи, Краљ ми није дао никакве инструкције, Казао ми је само: „Управљај се према приликама“. Ту је био и нови министар-предсједник,

94