Nova Evropa

то Г. Шурмин учинио, ја не бих послао моју дјецу у школу у којој он науку предаје.

· _ Други пречанин није нико други до Пт, и кнез Лујо Војновић, гроф од Ужица, који каже да је у Црној Гори био Министар Правде, те који пише о Црној Гори, Црногорцима, и краљу Николи, с висока, како то и доликује човјеку онако висока и племенита поријекла, човјеку који је — благодарећи свом опробаном патријотизму и великим напорима на великом дјелу народног уједињења прије, за, и посље Рата — дошао у пробраном поратном друштву до необично ријетког повјерења и великог уплива, и до „народног признања“ (у ефективним динарима). Да говори о Црној Гори ex сабћедта, Г. Војновић прпе поглавито снагу из околности, што је служио краља Николу у два маха, и то пуних десет година. У овом циљу Г. Војновић је написао, од дана смрти краља Николе до данас, један дуг и оштар чланак и двије брошуре, или боље рећи три памфлета, који имају исту сврху. Ко познаје Г. Војновића, тај зна зашто он пише.

Нијесам сујевјеран, али читајући посљедњу брошуру Г. Војновића, „[е Мопефбпебто ећ | Џање Уошбозјауе", нијесам могао а да не повјерујем, да има нешто што спречава велике грјешнике да умакну заслуженој казни; нека виша сила тако хоће, Ако заслужена казна не долази одмах, то онда они који су је заслужили пођу несвјесно, слијепо, као пјани, њој у сусрет. Случај Г. Војновића у овом погледу један је, можда, од најстрашнијих; он има да положи југословенском, или боље српском, народу тешке рачуне; које му, уосталом, не би никад нико тражио, да је умио ћутати. Али својим недостојним писањем о Црној Гори, он ме је изазвао и довео да, и против своје воље, изнесем извјесна дјела из његова живота која су само мени позната, и да једном засвагда овог злог човјека сахраним. Г. Војновић је тако хтио, — он је изазвао; он само

себе има да криви. *

Краљ Никола имао је неку нарочиту слабост за ВојвоБане, Херцеговце, и Далматинце. У Херцеговаца и Далматинаца гледао је најчистије особине наше расе; код Војвођана најачу српску културу. Он је свагда отмјеније представнике ова три српска краја радо виђао, радо примао, с њима опћио, и с њима радио, па их је радо примао и у црногорску службу, и често позивао оне који би му могли бити од користи на подизању просвјете, културе, и правосуђа у земљи. Тако је, при крају прошлог вијека, позвао био чувеног Валтазара Богишића, који је Црној Гори дао Имовински Законик; па га је затим именовао Министром Правде, како би упутио црногорско судство у практично примјењивање овог огромног дјела. Пред-

85