Nova Evropa

конзервативној средини: они стару зграду не руше динамитом, него полако, као да пробијају нове прозоре,

Али није лако задобијати терен тамо даље по аустријским селима и паланкама, где још увек најачи утицај има вредни поп. Црвени Беч је као опседнут војском црних и црножутих;: он прави успешне испаде, али као да још увек страхује. Додајте томе друге опште тешкоће економске врсте, које тиште Републику: дефицит, незапосленост радника, и слично, где не помаже много успех саме престонице. На прошлим изборима многе странке у Аустрији служиле су се паролом „прикључење Немачкој“, — једно из економских разлога, друго из међународних, итд,. Адлер и Бауер имају притоме, вероватно, и један специјалан разлог: желели би да им прискоче у помоћ милијунске црвене војске из Германије, које су можда нешто конзервативније али њима опет најближе...

Перо Слијепчевић.

Политички преглед,

„Смисао данашњих избора“.

Тако је назвао Г. Вес. М, Вукићевић свој чланак у последњем броју „Нове Европе", По моме мишљењу, у њему нису изнесени прави узроци целе политичке ситуације, већ су неки појави узети као главни узрок, па стога држим да није њиме ни погођен прави „смисао“.

„Ови се избори“ — вели се тамо у том чланку — „врше у знаку превласти извршне власти над организованим партијама“. Ако се под „извршном влашћу“ разуме Влада која постаје поверењем скупштинске већине. (било хомогене било коалиране), онда она, самим тим што је „влада“, врши извршну власт под скупштинском контролом, и нема никакве потребе да се бори ни за каку превласт ни над ким. То је суштина парламентаризма; а Устав каже да је наша држава „уставна и парламентарна монархија". Ако би, дакле, садашња извршна власт, т. ј. Влада, вршила изборе у циљу састава Скупштине од које не би зависила, у којој би она имала превласт „над организованим партијама“ (јер Скупштина без организованих партија не може се ни замислити), онда би то значило, да она руши парламентаризам загарантован Уставом; другим речима; да руши темељ државног уређења. И друго: што ће јој така Скупштина, већ ако не зато да јој се подметне као да је она решила и одобрила оно што је у самој ствари Влада урадила. Часније би било таку Скупштину и небирати, већ отворено узети на себе сву одговорност за своје поступке, а не заклањати се за Скупштину.

158